Iz Vojvodine u Fokskon

28. február 2019 • Rozhovory Foxconn, migrácia, Rómovia, Srbsko
Zaregistrujte sa do nášho newsletteru. Raz mesačne dostanete prehľad nových článkov, informácie z kuchyne o tom, čo sa chystá, rôzne komentáre a zaujímavé tipy.

Tema migracije je u Slovačkoj u poslednjih nekoliko meseci 2018. godine opet postala glavna tema javne rasprave. Komičan metež oko (inače beznačajnog) Marakeškog sporazuma doveo je do bezuspešne ostavke ministra spoljnih poslova. Pritom je sve ovo zasenilo mnogo važnije vesti koje se tiču malo drugačije vrste migracije u Slovačkoj – zapošljavanje radnika iz zemalja koje nisu članice EU.

Karmina se radnom migracijom već bavila. Za potrebe članka koji se bavio pitanjima štrajka, koji je predstavljao neposrednu opasnost u fabrici automobila PSA u Trnavi obratili smo se nekolicini srpskih radnika. Takođe smo objavili razgovor sa mladim radnikom iz Srbije koji je bio zaposlen u Samsungu, u mestu Voderadi. U trodelnom serijalu članaka smo takođe razmišljali o mogućim scenarijima raspleta situacije. S obzirom na to da je prihvatanjem već spomenutih izmena jedan od njih počeo da se ostvaruje, i mi se vraćamo pomenutoj temi „stranaca“ na slovačkom tržištu rada.

Za početak biramo formu razgovora, i to sa pedesetogodišnjim Milanom, sa kojim smo se sreli u decembru prošle godine u Njitri. Milan je iz Srbije, ali njegovi preci potiču iz Slovačke. Zahvaljujući statutu Slovaka koji živi u inostranstvu (koji izdaje Kancelarija za Slovake koji žive u inostranstvu) Milan radi u Slovačkoj već desetak godina. Njegovo najnovije iskustvo je vezano sa tajvanskom fabrikom Fokskon koja se nalazi u Njitri i u kojoj se proizvode Soni televizori kao i komponente za igračke konzole. U ovom razgovoru detaljno opisuje funkcionisanje agencija za zapošljavanje a takođe otvara i nove važne teme kojima ćemo se vratiti u sledećim člancima.

Dolazite iz Vojvodine?

Da, iz mesta koje je udaljeno petesetak kilometara od Novog Sada.

Kako ste došli u Slovačku?

Prvi put sam ovde bio još osamdeset prve, za vreme Jugoslavije. Preko sindikata smo ovde dolazili na odmor na Visoke Tatre. Radnici iz košickih cementara su s druge strane dolazili na odmor u Jugoslaviju. Dosta često smo sarađivali sa njima, sve je funkcionisalo odlično. Vidite, tad je još Slovačka bila prilično drugačija nego sad… sa naše tačke gledišta se u Slovačkoj u to vreme živelo poprilično loše. Kada smo mi došli u Slovačku osećali smo se kao neki Amerikanci. Jugoslavija je u to vreme bila sasvim drugačija. Ko to nije doživeo, ne može ni da shvati.

Spomenuli ste saradnju sa cementarom u Košicama. A u kojoj fabrici ste vi radili?

Radio sam u cementari u Beočinu, nekih dvadesetak kilometara od Novog Sada.

Fabrika cementa Beočin.

Koliko ste imali godina?

Imao sam oko sedamnaest, osamnaest godina kada sam prvi put došao u Slovačku. Bio sam oduševljen činjenicom da postoje takve planine ovde. Kada sam došao u Slovačku bilo mi je čudno što svi pričaju slovački (smeh). Kod nas je to bilo skroz drugačije. Mi smo bili multinacionalna država u kojoj je živelo šest različitih naroda, koja se sastojala od šest republika, dve pokrajine i svuda se pričalo drugim jezikom, no takođe je postojao i zajednički – srpsko-hrvatski jezik.

A kada ste prvi put došli u Slovačku u potrazi za poslom?

2008. godine. Na početku sam dolazio samo sezonski – na dva, tri, četiri meseca. Međutim, ovaj period je počeo da se produžava. Novca nikad nije bilo dovoljno, tako da nisam imao izbora osim da kažem „zbogom“ porodici i odem u Slovačku na godinu dana, kako bih nešto i zaradio. Kada je supruga shvatila da se ne isplati ostati kod kuće i ona mi se pridružila. Posle toga su i deca zaključila da kod kuće nije lako naći posao pa su odlučila da odu u svet.

Šta se desilo sa cementarom u kojoj ste radili?

Privatizovali su je, prodali za tepsiju ribe, kako se to kod nas kaže. Veoma jeftino. Cementare su prodavali zajedno sa ostlim fabrikama, pivarama. Poslednji put je cementaru kupila švajcarska kompanija Lafarž-Holcim. Kupila je beočinsku, kao i ostale fabrike cementa. Onda je usledila automatizacija zbog koje je počelo i otpuštanje ljudi.

Tada ste i vi završili sa radom tamo?

Ne. Bila nam je ponuđena mogućnost izbora: mogli smo da napustimo firmu sa pozamašnom otpremninom ili da ostanemo – ja sam odlučio da ostanem. Bio nam je ponuđen socijalni program na pet godina tokom kojih smo dobijali platu. Da li mi se to isplatilo… ne znam. Ali ni ljudi koji su uzeli otpremninu nisu završili baš najbolje. Kupili su zemlju, poljoprivredne mašine, ali situacija u Srbiji se samo pogoršala, tako da su sve izgubili. Možda će mi tih pet godina rada pomoći oko penzije. Videćemo.

„Ja sam došao iz jedne očajne države u drugu, gde pravni sistem takođe ne funkcioniše.“

Dakle posle tih pet godina ste odlučili da dođete u Slovačku?

Da, program se završio 2007. godine i bilo nam je rečeno da možemo da nastavimo da radimo kao sezonci ili da napustimo firmu. Ja sam tad odlučio da odem u Slovačku, u mesto Dolna Lužna na berbu jabuka. Kasnije su to bile špargle i ostali plodovi. Odlazio sam sezonski.

Radili ste preko agencije?

Otišao sam preko jednog „privatnika“ koji je sarađivao sa slovačkim firmama. Inače, nedavno sam saznao da u periodu od 2008. do 2012. godine nemam evidentiran niti jedan radni dan. Otišao sam u osiguranje da bih se informisao šta povodom toga mogu da uradim. Naravno, nisu mi ništa rekli, samo da mogu tadašnjeg poslodavca da tužim. Svuda mi samo govore - nađite advokata i tužite. Ja sam došao iz jedne očajne države u drugu, gde pravni sistem takođe ne funkcioniše. Ponešto je bolje ovde u Slovačkoj, ali i dalje nije to to.

Kako se osećate u Slovačkoj kao „stranac“ koji je ovde došao u potrazi za poslom?

Ja se ne osećam kao stranac ni u Srbiji a ni ovde u Slovačkoj. To je takva moja filozofija. Uvek uspem da se prilagodim svim uslovima i svakom načinu života.

Gde ste bili zaposleni pre nego što ste započeli radni odnos u Fokskonu?

Posle sezonskih poslova sam radio u firmi Baron Puhov u tamošnjoj mesnoj industriji. Tamo sam počeo da radim u proleće 2015. godine i ostao tamo oko dva meseca. Taj radni odnos je uredno evidentiran i u osiguranju, što znači da sam bio prijavljen. Posle toga sam se preselio u Đevinsku Novu Ves gde sam preko agencije radio u firmi Šneleke, koja je zadužena za logistiku u Folksvagenu. Tamo sam radio na viljuškaru. Onda sam prešao u firmu Inteva u Lozornu gde sam radio na proizvodnoj liniji. Ova firma se bavi izradom šoferšajbni za automobile. Tamo sam proveo oko deset meseci. Posle toga sam dobio ponudu u firmi u Novom Mestu nad Vahom u kojoj se izrađuju retrovizori. Tamo sam došao sa puno naših ljudi. Tu sam radio kao koordinator i prevodilac za srpske radnike. Ovde sam takođe radio oko deset meseci. 2017. godine sam prihvatio ponudu agencije Edimaks za rad u Pežou u Trnavi. Tamo sam takođe radio na poziciji koordinatora i srpskog prevodioca. Radio sam tamo oko četiri meseca. Kada su u ovoj firmi počeli da dele otkaze, radnici iz Srbije su bili prvi na spisku. Iz tog razloga nije više bilo posla ni za prevodioce, od kojih je ukupno oko sedamdeset odsto dobilo otkaz. Među njima smo bili i moja supruga i ja. Ja sam zatim dobio ponudu za rekvalifikaciju na poziciju viljuškariste, tako da sam još dva meseca ostao u Trnavi. Supruga je tad radila u Ikei. Ćerka je živela sa nama u stanu pa smo uspevali da sastavimo kraj sa krajem. Posle ta dva meseca, početkom leta 2017. smo se preselili u Njitru, gde sam počeo da radim u Fokskonu.

Na kojoj poziciji ste radili?

Konkurs je bio raspisan za poziciju prevodioca ali nam je bilo rečeno da ćemo biti zaduženi i za koordinaciju ljudi. Međutim, nije mi bilo jasno zašto su mi na početku ponudili srpski ugovor koji je na samo tri meseca. Možda zato što smo došli sa većom grupom Srba. Ja sam prvobitno ovaj ugovor odbio, pošto sam kao Slovak koji živi u inostranstvu već imao vizu i dozvolu za rad na pet godina. Sin međutim još uvek nije imao sređenu dokumentaciju za boravišnu dozvolu, pa smo na kraju odlučili da ćemo ipak svi zajedno da prihvatimo ponudu. Tako sam i ja potpisao ovaj ugovor.

Kakav je bio posao?

Posao nije bio težak, barem za mene. U to vreme sam već imao dosta iskustva, bar što se prevođenja tiče. U PSA sam prevodio velikim grupama od 150 ljudi odjednom preko slušalica.

Da li ste u Fokskonu osim prevođenja radili i na proizvodnoj liniji?

Da, radili smo kao rezerve. Osim toga smo takođe pomagali tim liderima, rešavali smo sve vezano za lekarske potvrde, radničke uniforme i slično. To radno mesto je zapravo bila mešavina više pozicija – tim lidera, rezerve i prevodioca.

Supruga i sin su radili na sličnim pozicijama?

Da, supruga je počela kao tim liderka i prevoditeljka na proizvodnoj liniji dok sam ja radio to isto u skladištu. Sin je s druge strane radio na Plejstejšn liniji. To je samostalna linija koja je i fizički odvojena od ostatka proizvodnje. Tamo se proizvodi skupa oprema i za ulazak je potrebna posebna propusnica. Tako da smo svi radili na istim pozicijama ali na tri različita mesta.

Do kad ste tamo bili zaposleni?

Ja do nedavno, dok nisam dobio otkaz. Supruga je otišla još sredinom prošle godine. Sin se pre izvesnog vremena razboleo pa je zbog toga morao da ode u Srbiju. Kada se posle toga vratio u Slovačku, nije više bio zainteresovan za rad u Fokskonu i umesto toga je prihvatio posao u PSA u Trnavi.

Zašto su vaši sin i supruga odlučili da ne nastave t. j. prekinu sa radom u Fokskonu?

Iz nekog razloga su nam naglo smanjili plate i supruga više nije htela da radi za taj novac. Ja sam ipak na toj poziciji ostao do februara.

Kako to da su vam smanjili platu?

U to vreme je iz Fokskona otišlo puno radnika iz Srbije, skoro svi. Platu smo uvek dobijali sa zakašnjenjem od dva meseca – odradiš ta dva meseca a novac ti pošalju za jedan mesec i tako dalje. U maju sam dakle dobio platu za mart mesec i shvatio da je upola niža. Pritom nisam potpisivao nikakve nove ugovore niti dodatke ugovora. Jednostavno sam dobio pedeset odsto manje. Na kadrovskom odeljenju su se pravili ludi, tako sam sam se zaputio kod direktora. On je celu situaciju opravdavao činjenicom da u firmi više skoro i da nema srpskih radnika pa je stoga i potreba za prevođenjem minimalna. Međutim, o tome nisam uopšte bio upozoren na vreme. Radno vreme mi takođe nije bilo skraćeno. Naprotiv, radio sam više nego obično jer sam u to vreme preuzeo na tri meseca poziciju dobavljača u skladištu. Nisam više bio tim lider iako sam još mesec-dva nosio lidersku uniformu. Posle su mi rekli da nosim običnu.

Posle toga ste još uvek dobijali samo polovinu plate od prvobitno dogovorene?

Da. Iznenada su od mene zahtevali potpisivanje nekog ugovora o izmeni radnih uslova koji je trebalo da važi retroaktivno. U ovom ugovoru je već bila navedena suma u iznosu od 525 evra, što je upola manje od prvobitne plate. Direktor me je ubeđivao da budem strpljiv, jer je uskoro trebalo da dođe nova grupa radnika iz Srbije, pa će stoga opet biti potreban prevodilac. Kada su srpski radnici počeli sa radom i ja sam se ponovo vratio na poziciju koordinatora na montaži. Opet sam prevodio. Posle mesec-dva mi je bila ponuđena pozicija tim lidera na liniji gde se proizvode štampane ploče, koju sam prihvatio. Tamo sam ostao do sredine novembra. Posle sam dobio otkaz.

Kako to?

Dobio sam trenutni otkaz bez ikakvog objašnjenja. Niko me o tome nije unapred informisao, nije mi bio ponuđen premeštaj na drugo radno mesto, ništa.

„U ugovorima je bila navedena samo polovina ukupne plate, u mom slučaju 520 evra, dok smo drugu polovinu dobijali na ruke.“

Kako ste saznali za otkaz?

Baš tog dana sam morao da idem na tehnički pregled kolima u Bratislavu. Tog dana sam se takođe spremao za noćnu smenu. Međutim, u toku dana su me pozvali iz agencije kako bi mi saopštili da što pre dođem do njihove kancelarije zbog nekog hitnog posla. Nekako sam došao do kancelarije u Njitri. Čim sam stigao zamolili su me da potpišem odluku o otkazu. Rekao sam im da ja danas idem u noćnu smenu i pitao šta to sad znači. Rekli su mi – momentalan otkaz. Odmah sam otišao do portirnice Fokskona i tražio objašnjenje od kadrovskog odeljenja. Rekli su mi samo toliko da su dobili odluku od menadžera i da ću kasnije dobiti detaljnije objašnjenje. Tada su mi već blokirali karticu koja je služila za ulazak u fabriku.

Kako su vam objasnili otkaz?

Otkaz su opravdavali nezadovoljstvom sa mnom i mojim radom. Međutim, niko me nikad nije upozorio na to. Svoj posao sam radio potpuno normalno, onako kao i pre. Nikoga nisam povredio, nisam napravio nikakvu štetu, nisam prekršio ni jedno pravilo. Ako su stvarno bili nezadovoljni mojim radom trebalo je da me pre svega upozore na to. Mogli su da mi ponude drugu poziciju, koju sam mogao da prihvatim ili odbijem. Osim toga, radio sam tamo više od godinu dana, tako da sam imao pravo na otkazni rok. To sve mi je bilo potvrđeno i u inspektoratu za rad, gde sam se obratio za pomoć. Međutim, ja ipak mislim da je razlog otkaza bio skroz drugačiji.

Kakav?

Prvobitno smo supruga i ja živeli u hostelu za radnike a agencija nam je plaćala troškove vezane za smeštaj. Ovaj novac je agencija dobijala od Fokskona. Posle tri meseca smo dobili usmenu ponudu od agencije koja nam je ponudila prelazak u privatan stan, s tim da ćemo i dalje dobijati istu sumu novca kao i u hostelu. U pitanju je bila suma od oko 150 evra po osobi. Odlučili smo da prihvatimo ovu ponudu. Iznajmili smo stan i svu dokumentaciju smo kao dokaz odneli u agenciju. Međutim, posle mesec dana provedenih u novom stanu nismo dobili novac. Pitali smo zašto nismo dobili obećani novac. Rekli su nam da ćemo sve dobiti, samo moramo biti strpljivi. Tri meseca je prošlo, ništa. Četvrti mesec – opet ništa. Prošlo je šest meseci a za smeštaj nam nisu poslali ni evro.

Kako ste plaćali stanarinu?

Iz plate. Bilo je to dosta skuplje od hostela u kom smo prethodno živeli i gde nismo morali da plaćamo stanarinu. Kada mi je bilo dosta svega otišao sam na kadrovsko odeljenje i pitao šta se dešava. Rekli su mi da Fokskon uredno uplaćuje dodatke za smeštaj agenciji i da tamo treba da se informišem. Na kraju sam uspeo da izdejstvujem razgovor sa direktorom fabrike. Tada su se stvari konačno pokrenule i meni je bilo isplaćeno svih šest meseci zaostalog dodatka zajedno sa redovnom platom.

Šta je bilo sa dodatkom koji je trebalo da dobije vaša supruga?

Njoj nisu ništa isplatili, iako smo im poslali svu dokumentaciju vezanu za stan. Trebalo je da joj isplate dodatak za četiri i po meseca. Ponovo smo pitali zašto nije ništa dobila. I ponovo – navodno će sve isplatiti. Kada je supruga shvatila da od toga neće biti ništa dala je otkaz i prešla je u drugu firmu, ali preko iste agencije. Sledećeg meseca opet nije dobila dodatak za stanarinu. Ponovo je otišla u agenciju da bi se o tome informisala. Tada su joj direktno rekli da neće dobiti novac. Supruga više nije znala šta da radi pa je samo slegla ramenima i otišla. Posle toga sam odlučio da pitam koordinatorku za ovaj problem. Saznao sam da navodno ne žele supruzi da isplate dodatak jer je otišla iz Fokskona. Međutim, i dok je tamo radila, svakako nije ništa dobijala. Osim toga, nije promenila agenciju preko koje je bila zaposlena, već samo firmu.

Kako ste na to reagovali?

Pitao sam ih da li stvarno misle da mogu prema ljudima da se ophode kao prema starim krpama. Njihov odgovor je bio – ako vam se ne sviđa, možete slobodno otići. Tada sam već bio otišao u inspektorat rada koji je počeo sa istragom. Međutim, obavestili su me da će biti poprilično teško vratiti novac s obzirom na to da je naš dogovor o isplati dodatka bio isključivo usmen. Rekli su mi da bi bilo najbolje ako bih unajmio advokata. Osim toga sam prijavio i druge nepravilnosti – na primer to da su mi u periodu od tri meseca platu smanjili za pedeset odsto bez mog znanja kao i to da mi nisu bili isplaćeni bonusi za rad tokom praznika. Bilo je toga još – u našim ugovorima je bila navedena samo polovina ukupne plate, u mom slučaju 520 evra, dok smo drugu polovinu dobijali na ruke. Agencija je tako potkradala državu preko neplaćenog poreza. Inspektorat je u konačnoj odluci naveo da je agencija počinila nekoliko prekršaja za koje će dobiti kaznu u iznosu od nekoliko hiljada evra. Ali stvari se ovde veoma sporo rešavaju – firma može uložiti žalbu ili prigovor i to sve može potrajati…

Kakav je bio ishod?

Shvatio sam da to ne vodi nikuda pa sam iz tog razloga otišao u policiju gde sam podneo žalbu. Počela je prvostepena istraga. Međutim, cela istraga se svela na to da je istražiteljka pitala našu koordinatorku zašto nam nisu isplaćeni dodaci. Ona je jednostavno odgovorila da nam ništa slično nije bilo obećano. Na tome se sve završilo. Nisam bio zadovoljan ovom odlukom pa sam stoga podneo tužbu i u tužilaštvu. Kao odgovor sam dobio rešenje u kom je pisalo da je policijska istraga bila pravilno sprovedena i da ako nisam zadovoljan rezultatima mogu da unajmim advokata i mogu da tužim agenciju. Oni su to videli kao njihovu reč protiv moje.

„Ni za jednu agenciju nemam lepih reči, ali ovakve probleme sa neplaćanjem nisam u životu imao.“

Problem je očigledno bio u tome što ste ponudu o preseljenju iz hostela u stan dobili samo usmeno, bez ugovora.

Tako je. Međutim, postoji ugovor između Fokskona i agencije prema kojem je firma u obavezi da preko agencije plati stranim radnicima smeštaj, hranu i tako dalje. Na osnovu ovoga nam je agencija i prvobitno nudila dodatak za smeštaj. Nekoliko kolega je bilo zabrinuto da li će im uopšte isplatiti dodatke. Svi su čekali kako ćemo mi proći.

Kako planirate dalje da postupite?

Sudiću ih. Po mom mišljenju je moj otkaz bio nezakonit.

Trenutno ste dakle bez posla?

Ne, srećom, vrlo brzo sam pronašao posao skladištara u jednoj firmi u Njitri. Zaposlio sam se ovde jer idu praznici i nemam baš puno izbora [razgovor je bio obavljen u decembru 2018. godine]. Još uvek plaćam punu cenu stanarine. Dobijam oko četiri evra neto na sat.

Da li mislite da agencija ne poštuje (usmene) dogovore zbog toga što se oslanja na činjenicu da se niko od zaposlenih neće pobuniti?

Da. Oni uglavnom zapošljavaju Srbe, Rumune, Bugare. Ovi ljudi ne poznaju ovdašnje zakone, ne pričaju slovački, ne znaju kome se mogu obratiti… Ja sam ovde već proveo dosta vremena, poznajem jezik i znam gde treba da idem. Naravno, ljudi koji ovde dođu na tri meseca nemaju ovakve mogućnosti. Osuđeni su na to da ovde provedu samo tri meseca tokom kojih ih maksimalno iskoriste a zatim izbace. Agencija očigledno nije očekivala da ću se i ja zadržati više od tri meseca. Nisu ni pomišljali da ću imati hrabrosti da se upustim u spor sa njima.

Da li je po vašem mišljenju otkaz bio reakcija na to što ste zahtevali isplatu dodatka za smeštaj?

Definitivno. Ni za jednu agenciju nemam lepih reči, ali ovakve probleme sa neplaćanjem nisam u životu imao. Za deset godina koliko sam proveo u Slovačkoj nisam ništa slično doživeo. Meni to izgleda kao da se ljudi iz kadrovskog odeljenja u Fokskonu poznaju previše dobro sa ljudima iz agencije. Kada su ljudi iz agencije shvatili da ću im praviti probleme obavestili su o tome ljude iz Fokskona da me treba „ukloniti“. Bio mi je blokiran ulaz u fabriku i time je bio rešen problem.

Da li je po vašem mišljenju ovakav pristup ljudima čest?

Da, moglo bi se reći kao „dobar dan“. Dovoljno je ako se ne dopadneš tim liderki. Ona javi kadrovskom odeljenju da tog i tog čoveka treba izbaciti i tu se sve završava. Tu se ni ne navode nikakvi razlozi.

Šta mislite, zašto je to tako?

Ceo sistem ovako funkcioniše. Srpska agencija prvo sakuplja ljude dole u Srbiji. Uzme recimo sto ljudi. Obezbedi im prevoz do Slovačke i onda ih prepušta ovdašnjoj agenciji. Po mom mišljenju za oko sto evra. Slovačka agencija zatim dobije od Fokskona za svakog novog čoveka trista evra. I ja bih dobio bonus u iznosu od trista evra ako bih doveo novog radnika u Fokskon. Slovačka agencija dakle za svakog srpskog radnika stvori profit od oko dvesta evra. Iz Srbije ovako kupe ljude svaka tri meseca. Agencijama dakle odgovara ovo neprestano kruženje radnika jer zbog toga profitiraju.

O kojoj agenciji je reč?

Prvo se zvala Ekspres Pipl, pa Ekspres Stafing, zatim Ekspres SK a trenutno se zove Manuvia. Vode je ti isti ljudi, direktori, menadžeri, koordinatori. Jednostavno, radi po principu kad zabrljam, promenim ime i nastavljam dalje sa radom. Kada sam o tome pričao u inspektoratu rada rekli su mi da ne znaju kako da se bore protiv ovakvih slučajeva. Navodno bi to trebalo da rešava policija. Međutim, kad sam otišao u policiju saopštili su mi da takve stvari spadaju pod domen inspektorata rada.

„Njima stalno trebaju novi ljudi koji još uvek ne znaju kako sve ovo funkcioniše – kako bi ih što lakše ošišali.“

U poslednje vreme se međutim uslovi za zapošljavanje radnika iz zemalja koje nisu članice EU menjaju.. Procedura zapošljavanja bi trebalo da bude jednostavnija.

Da. Više to ne mora biti na samo tri meseca sa turističkom vizom. Trebalo bi da bude jednostavnije dobiti dozvolu na godinu dana. Agencije međutim dobijaju puno novca za regrutovanje novih ljudi i zato im ne odgovara ovo produžavanje radnih dozvola. Letos se na primer desilo to da je oko šezdeset-sedamdeset ljudi iz Srbije htelo da podnese zahtev za produženje vize. Bili su zainteresovani za ovo jer im je to agencija prvobitno obećala. Rakcija agencije je bila sledeća: „Ako zaista želite produženje vize moraćemo da idemo u odeljenje policije za strance u Košice.“ Pritom se odeljenje policije za strance nalazi i u Njitri. Očigledno su se oslanjali na činjenicu da će mnogo ljudi odustati s obzirom na dug put do Košica. Tako je i bilo. Desetak ljudi je odmah odustalo od procedure. Ostale su vozili do Košica u turama od po osam-devet ljudi.

Kako se to završilo?

Podneli su svu potrebnu dokumentaciju i vratili se. Međutim, čekanje se sve više i više oduživalo. Radnici su u međuvremenu morali da se vrate u Srbiju jer im je istekao period od tri meseca tokom kojih su bili zaposleni kao sezonski radnici. Ljudi iz Srbije su me posle zvali da bi me pitali šta se događa sa njihovim vizama. Proverio sam situaciju u agenciji gde su mi rekli da su svi zahtevi odbijeni. Zašto? Navodno bez razloga, jednostavno su odbijeni. Tako se i to završilo. Međutim, po mom mišljenju nije moguće da tek tako država odbije šezdesetoro ljudi bez ikakvog obrazloženja. Isti scenario se odigrao i ove godine. Nakupe ljude i „kao“ im produžavaju vize i boravišne dozvole. Agencije to više čak ni ne nude dobrovoljno radnicima kao ranije, nego radnici moraju sami da se informišu o mogućnostima. Tokom svih ovih godina koje sam proveo u Slovačkoj ne znam ni za jedan slučaj gde je agencija obezbedila vizu ili boravišnu dozvolu.

Kako to objašnjavate?

Agenciji ne odgovara kada ljudi ovde ostanu duži vremenski period ili kada se brzo vraćaju nazad u Srbiju. Posle tri meseca su već iskusniji i znaju kako sve ovo funkcioniše. Agencijama stalno treba puno novih ljudi koji još ne znaju kako sve ovo funkcioniše – kako bi ih lakše ošišali. Zato i postoji pravilo da kada neko odradi tri meseca i vrati se u Srbiju ne može da se zaposli u Fokskonu preko te iste agencije u periodu od devet meseci. U međuvremenu regrutuju nove ljude za koje opet dobijaju proviziju.

Jasno je da agencije profitiraju od provizija kada stalno dovode nove ljude. Međutim, za poslodavca kao što je Fokskon to samo znači visoku fluktuaciju a samim tim i veće troškove oko obučavanja novih ljudi i tako dalje. Kako objašnjavate to što poslodavci tolerišu ovakvu praksu agencija?

Da, u interesu Fokskona je da svojim radnicima produži radne dozvole kako bi se smanjila fluktuacija. Moguće je i to da je neko iz firme na neki način povezan sa agencijom koja od ovoga profitira, a novac se deli na pola.

Ako je to tako, to onda znači da ovaj sistem može ovako da funkcioniše dotle, dok još u Srbiji ima dovoljno ljudi koji su spremni da dođu da rade u Slovačku u jako lošim uslovima. Da li mislite da ovakvih ljudi ima još puno?

Nažalost, da. U Srbiji je situacija sve gora i gora što se tiče industrije kao i svega ostalog. Ima jako puno očajnih ljudi koji ne mogu da nađu posao.

Zašto baš Slovačka?

Slovačka je bliža od Češke. U Mađarskoj su s druge strane manje plate.

A Austrija?

Ljudi odlaze i u Austriju, ali tamo je mnogo teže dobiti radnu dozvolu. U Slovačkoj je uvek velika potražnja pa je zato i lakše naći posao ovde. U Austriju uglavnom odlaze ljudi koji tamo imaju porodicu ili poznanike. Oni im pomažu oko traženja posla i oko dokumentacije. Pri dolasku u Slovačku je dovoljno samo fotokopirati pasoš, priložiti dodatnu dokumetaciju i to je to. Za nedelju dana je ceo proces gotov. U Austriji je to komplikovanije. Tamo su i firme drugačije, pa samim tim je i potražnja drugačija.

Kada je Fokskon zapravo počeo da dovodi strane radnike?

Mislim da je to počelo 2017. godine. Pre toga ste retko kad mogli naići na stranca u firmi. Onda su počeli veliki prilivi stranih radnika pa je tako nastala i potreba za prevodiocima. Na svakoj liniji je počelo da radi dvoje prevodilaca – jedan na početku linije, drugi na kraju, kako bi to lakše savladali.

Koliko ukupno ljudi iz Srbije radi u Fokskonu?

Sada je to teško proceniti, ali mislim da ih sigurno nema manje od četiristo.

U Fokskonu ste radili preko agencije. Kako procenjujete razmeru između redovnih radnika i zaposlenih preko agencije?

Moja procena je da je 30% ljudi u proizvodnji regularno zaposleno, ostatak je preko agencije.

Da li su među regularcima i radnici iz Srbije?

Da, ali uglavnom Slovaci iz dijaspore kao ja. Oni rade kao prevodioci, koordinatori.

Da li postoje neke razlike u radnim uslovima ljudi iz Srbije i tih domaćih?

U tome se već ne prave razlike. Za Fokskon je bitno da čovek rinta. Nebitno da li je to Slovak, Mađar, Srbin. Između ostalog, tamo je i veliki broj Roma sa istoka. Veliki deo zaposlenih danas čine baš Srbi i Romi. Veoma je malo belih Slovaka. A iz Njitre? O tome da ni ne govorim. Svaki drugi stanovnik Njitre je tuda već prošao, tako da svi znaju o čemu se radi. Ko će im tamo još doći? Srbi, Bugari, Rumuni i Romi sa istoka. Fokskon ima veoma lošu reputaciju i zbog načina ophođenja prema radnicima.

Kakve su slovačke zarade iz perspektive ljudi koji ovde dođu iz Srbije?

Za Srbe je to duplo više nego što bi zaradili kod kuće. Dakle, tih 500-600 evra je za njih dosta. Nije to bogznašta, ali je ipak bolje nego posao kod kuće. Naravno, moraju ovde od nečega da žive, ali kada ovde dolaze, donose novac od kuće dovoljan za dve nedelje. Zatim već nešto počnu da zarađuju, a kući svakog meseca pošalju 400 evra. Ti što su došli da zarade ne potroše ovde za mesec dana više od 100 evra.

A po povratuku kući nađu posao, kojim se u Srbiji mogu izdržavati, dok se opet ne vrate u Slovačku?

To se svi pitamo kako se u Srbiji može preživeti sa platom od 250 evra.

U čemu je specifičan položaj Slovaka iz dijaspore?

Slovaci iz dijaspore imaju tu prednost da odmah dobiju boravišnu dozvolu na 5 godina. To je bio i moj slučaj. A kada sam već bio u Slovačkoj, mogao sam da izaberem posao. Za razliku od toga, Srbi moraju 3 meseca da ostanu tamo gde su došli – u konkretnoj firmi.

Kakvi su odnosi na radnom mestu između domaćih i radnika iz Srbije?

Iz moje perspektive veoma dobri. Ljudi koji tamo rade već nemaju puno predrasuda ili loših reči. O Srbima isto ne može da se kaže da ne bi hteli da rade, pričaju i slično. Postoje i mešoviti parovi koji su nastali na poslu. Mislim da su međuljudski odnosi na veoma dobrom nivou. Naravno, postoje i izuzeci, kao i svuda.

Kako je to sa Rumunima i Bugarima?

Rumuni su specifični zbog jezika. Ne razumeju. Srbin nešto pohvata i kada uopšte ne zna slovački. Sa Rumunima ne govore ni Slovaci ni Srbi. Oni rade posebno – postoji posebna linija Rumuna, posebna linija Mađara. Ali na srpskim linijama su i Slovaci, i obrnuto.

Rumunija je međutim deo EU. Radnici koji dolaze iz Rumunije u Slovačku su ipak u malo boljoj poziciji od radnika iz Srbije. Ili možda ipak ne?

Naravno. Kada Rumun posle mesec dana ne dobije platu odmah će pitati šta se dešava. Posle petnaestak dana će spakovati kofere i otići. Srbin to sebi ne može da priušti. Mora da izdrži tri meseca. Ako ode u druhu firmu to je već rad na crno. Dozvolu ima samo za jednu konkrtetnu firmu.

„Kada se zasmeješ, već za tobom ide lider i skače na tebe, šta pričaš, zašto pričaš, da li hoćeš da dobiješ otkaz.“

Kakvi su odnosi između domaćih radnika, po mogućnosti i stranih, i slovačkih Roma?

Mislim da ni tu ne postoje nekakvi problemi.

Jako puno ljudi misli da Romi neće da rade.

To je moguće, ali ti koji dođu ovde moraju da rintaju.

Dolaze i ljudi iz Ukrajine?

U Fokskonu su i Ukrajinci, ali se još uvek ne radi o nekom obimnijem prilivu kao u PSA u Trnavi. Fokskon je ove godine takođe sakupio i Gruzijce. Imaju i dve linije sa ljudima iz Vijetnama ili neke druge azijske zemlje.

Šta biste posavetovali ljudima iz Srbije ili druge zemlje, koji razmišljaju o poslu u Slovačkoj?

Trebalo bi dobro da prostudiraju preko kakve agencije idu, u kakvu firmu, šta će tamo raditi, za koliku platu, šta sve imaju obezbeđeno, ali glavno šta nemaju obezbeđeno. Ne treba to tako olako shvatiti - otići u Slovačku, a ne znati gde-šta. Treba o svemu dva puta razmisliti. Na internetu može lako da se sazna kakva je koja agencija i kolike su plate. Desili su se slučajevi da su ljudi došli u Slovačku i nisu imali nikakvo zdravstveno osiguranje. Nisu mogli da idu kod lekara. Na primer kod zubara ovde platiš i kad si osiguran, da ne pričam o tome kada nemaš osiguranje. Kada su se dakle razboleli, agencija im je naplatila 50 evra za odlazak do hitne pomoći. Desili su se i takvi slučajevi da čovek zbog bolesti nije mogao da nastavi sa radom i morao je da se vrati kući. A to je čist gubitak. Došao je ovde, potrošio novac, ništa nije zaradio, a kod kuće će mu opet trebati novac. Žao mi je najviše tih koji moraju da se vrate i ne odrade ni ta tri meseca. Idu kući bez dinara.

Kako biste uporedili posao u Fokskonu sa drugim fabrikama?

Slovaci koji rade regularno to nazivaju zverinjak. Srbi to zovu ludilo. Ne znam kako Rumuni, ali i oni takođe imaju sličan izraz.

Da li je to zato što je posao toliko brz?

Da, kao prvo je brz, a kao drugo se vrši pritisak na punjenje normi. Bez obzira na to da li ti je dan ili ne, da li si prehlađen ili zdrav. Svakog dana se na svakoj liniji i na svakog čoveka vrši isti pritisak. Firmi treba sat-dva da bi na liniji saznala gde je najveći problem, na kojoj poziciji. Zatim na tu poziciju stave dvoje ljudi ili čoveka zamene za nekog iskusnijeg. Sve mora da radi kao sat. Njih ne zanima čovek, nego samo taj televizor što treba da se napravi, i ukupan broj. I to je sve. Bili su slučajevi da su se ljudi žalili – hteli su da promene poziciju ili odu na drugu liniju. Na primer čovek iz Srbije nije hteo da radi sa Rumunima, hteo je radije da bude na liniji sa Srbima. Retko kada se desilo da je firma u takvim situacijama izašla u susret. Pojedinac ih ne zanima. Ti moraš da gledaš ispred ispred sebe i radiš. Kada se zasmeješ, već za tobom ide lider i skače na tebe, šta pričaš, zašto pričaš, da li hoćeš da dobiješ otkaz.

Može li na poslu da se pije voda, da se ode u toalet?

Samo ako ti lider to dozvoli i uskoči umesto tebe, ili se nađe neko drugi da te zameni. Realno to izgleda tako da ne možeš da ideš tada kada ti je potrebno, nego kada te puste. Na liniji ne možeš da imaš vodu pored sebe. Postoje određena mesta gde može da se pije voda. Na početku ni toga nije bilo. Dešavalo se međutim da su ljudi padali, tako da se barem to uvelo. Leti je u hali vruće. Tamo doduše postoji klimatizacija, ali samo radi ljudi se ne uključuje. Tamo su takođe velike automatske kapije kroz koje se vozi materijal iz magacina. A kada se ohladi, tamo je jaka promaja i hladnoća.

Da li je u fabrici bilo slučajeva pobune – na primer da su ljudi kolektivno odbili da rade prekovremeno?

To ne postoji. Ko ne ode da radi prekovremeno, dobije kaznu. Ko ne dođe drugi put, od plate mu odbiju možda 100 evra. A ako neko ne dođe treći put, dobije otkaz. To se tiče Srba koji su tu na određeno vreme. Prema Slovacima to ne mogu da priušte. Mislim da se većina Srba neće buniti samo zato što znaju da su tu na tri meseca. A došli su sa ciljem samo da što više zarade. Zato čak i traže prekovremeni rad.

Postoji li sindikati u Fokskonu?

Ne.

Međutim, nekada su tamo funkcionisali.

Moguće, ali sada ih nema.

Kako ocenjujete rad sindikata u Slovačkoj?

Sindikate sam video na primer u PSA. Po mom mišljenju ne mogu dobro funkcionisati ako su na platnom spisku firme. Ne može to da bude tako da se sindikalisti isplaćuju novcem firme. Sindikati treba da budu samostalni. Neka žive od članarine. Dokle god ih isplaćuje firma, ne mogu zaista da zastupaju ljude. I tu je kraj svim sindikatima.

Da li biste još hteli da se vratite u Fokskon?

Vratio bih se u slučaju da mi sve doplate, a zaposle me kao redovnog radnika bez posredništva agencije ili mi barem vrate tu platu koju sam na početku imao. Ona nije bila toliko loša. Ali to što će mi dati nekakvu platu, a sa druge strane mi zakidati na dodatku ne mogu da podnesem. Nisu to bile male pare.

Niste razmišljali o povratku u automobilsku industriju?

Još uvek je to sveže, tako da nisam još ni imao vremena za razmišljanje. Stanarina me je naterala da nađem bilo kakav posao. Možda se vremenom pojavi nešto drugo. Imao sam ponudu u Jaguaru, na viljuškaru. Mogao sam da stupim u radni odnos kad god. Ali odbio sam to zato što je ipak prednost trenutnog posla to što mi je nešto bliži.

Spominjali ste da je i žena dala otkaz. Da li je našla posao u drugoj fabrici?

Iz Fokskonaa je otišla još na leto 2018. Zatim je morala da ide na operaciju, koju je odradila u Srbiji. Od tada se još uvek nigde nije zaposlila. Dakle, možete lako da zamislite u kakvoj sam poziciji. Živim sa ženom, ćerkom i unukom, ali samo ja sam zaposlen. Nekako međutim preživljavamo.

O povratku u Srbiju naravno ne razmišljate.

Još uvek ne. Možda kada dočekam neku penziju. Dole u Srbiji imam kuću, nekakvu zemlju, voćnjak, vinograd. Morali smo sve da stavimo pod ključ i odemo preko. Sve je to tako… ni tu, ni tamo. Kada odem tamo na odmor, tu i tamo nešto uradim, ali drugačije o tome ne mogu da se staram. Iz egzistencijalnih razloga sam još uvek osuđen da živim i radim ovde, u Slovačkoj.

Zahvaljujemo se na razgovoru.


Čítajte na Karmíne

Cudzinci, odbory a trieda pracujúcich

Odborárske špičky fušujú do epidemiológie, kým trieda pracujúcich zostáva rozdelená.

Z Vojvodiny do Foxconnu

„Slováci to volajú zverinec. Srbi zase blázinec. Neviem, ako Rumuni, ale isto aj oni majú podobný výraz.“

Dva roky Karmíny

Čo sa podarilo a čo chystáme?

Detroit: Útek od auta

„Jediné miesto, kde černosi mali nejaký význam v spoločnosti, bolo pri výrobnej linke.“