Štrajkovati – ili ne štrajkovati

14. júl 2018 • Analýzy bojov autopriemysel, migrácia, odbory, PSA, štrajk
Zaregistrujte sa do nášho newsletteru. Raz mesačne dostanete prehľad nových článkov, informácie z kuchyne o tom, čo sa chystá, rôzne komentáre a zaujímavé tipy.

Dragi radnici i radnice PSA iz Srbije! Ovaj članak u kome analiziramo i rekapituliramo nedavne pripreme za štrajk u vašoj fabrici je nastao i na osnovu informacija vaših kolega. Veoma nam je drago što možemo da vam ponudimo ovaj tekst na vašem maternjem jeziku. Takođe bi nam bilo drago ako biste svoje komentare i reakcije na tekst podelili sa nama na našoj Fejsbuk stranici ili poslali na naš imejl info (ludo A) karmina.red.

prošlom delu ovog serijala smo se iz ugla zaposlenih bavili rezultatima štrajka u Folksvagenu, koji se odigrao juna 2017. Godinu dana kasnije, u junu 2018, izgledalo je da će PSA posle Folksvagena biti druga fabrika automobila u Slovačkoj koja će doživeti kolektivnu obustavu rada. Tamošnji sindikat je nakon dugog kolektivnog pregovoranja stavio štrajk na glasanje. Međutim, bilo je neuspešno, pošto je nedovoljan broj zaposlenih glasao. Šta se desilo? I šta o tome misle obični radnici firme?

U ovom delu ćemo rezimirati osnovne činjenice i preneti mišljenja nekoliko zaposlenih u PSA – domaćih, ali i iz Srbije. Prvo ćemo stručno sumirati nedavnu istoriju pregovaranja u fabrici, koju ćemo zatim uporediti sa razvojem u ostalim fabrikama automobila. Na kraju ćemo se osvrnuti na trenutnu situaciju i pouke koje, po našem mišljenju, iz nje proističu.

Nasleđe iz 2015. godine

Koncern PSA Grupe je danas drugi po veličini proizvođač automobila. Slično kao i ostale fabrike automobila i firmu Pežo-Sitroen je pogodila kriza koja se odigrala pre desetak godina a koja se u ovom slučaju produžila do 2012 godine. Koncern je prolazio velikom ekonomskom krizom a na hiljade radnika širom Francuske je otpušteno. Za vreme ove krize je u trnavskoj fabrici smanjena proizvodnja, skraćeno je radno vreme a u dogovoru sa sindikatima je takođe ograničen bilo kakav porast plata. Kao odgovor na krizu 2008. godine doneta je odluka o uvođenju fleksibilnog oblika rada koji je omogućavao radnicima da u periodu krize rade kraće nego predviđeno, a nakon krize rade duže, kako bi nadoknadili neodrađene sate, s tim da je plata u oba slučaja ista.1 Danas je PSA Grupa u Slovačkoj poznata po niskim zaradama, lošim radnim uslovima i većom fluktuacijom radnika u poređenju sa ostale dve fabrike automobila u Slovačkoj.2 Jedan od glavnih razloga nezadovoljstva radnica i radnika u ovoj fabrici je i činjenica da donedavno ovde nisu postojali platni razredi kao što je bio slučaj u ostalim fabrikama automobila. Situacija u kojoj dugogodišnji zaposleni dobija istu platu kao i početnik je bila sasvim uobičajena.

U fabrici Grupe PSA je aktivna osnovna organizacija saveza sindikata KOVO. Prvi kolektivni ugovor je ovaj savez sindikata potpisao još 2007. godine, otprilike šest meseci posle početka serijske proizvodnje u fabrici. Međutim, najave kao i pripreme za štrajk su se u fabrici prvi put odigrale tek 2015. godine za vreme kolektivnih pregovaranja. Poslodavac je tada ponudio povećanje plata u iznosu od 27 evra kao i uvođenje bonusa za fleksibilnost. Sindikat je tada zahtevao povećanje plata za 9%. Na kolektivni sastanak koji se odigrao u arealu fabrike u martu mesecu je ovaj zahtev došlo da podrži preko 200 zaposlenih. U narednom krugu pregovora je izdejstvovana povišica plate u iznosu od 60 evra koja je trebalo da stupi na snagu u januaru 2016. godine kao i jednokratni bonus u iznosu od 500 evra.

U aprilu 2015. je u proces pregovora stupio i posrednik – poverenik ministarstva rada, međutim neuspešno. Mesec dana kasnije su predstavnici sindikata počeli sa sakupljanjem potpisa za podršku štrajka. U julu iste godine je od strane sindikata organizovana velika protestna šetnja u Trnavi na kojoj je prisustvovalo na stotine ljudi. Međutim, dva dana pre zvaničnog početka štrajka je sindikat iznenada objavio da je postignut dogovor sa firmom. Plate su povećane za 30 evra a sindikati su se takođe izborili za mesečne premije u iznosu od 15 evra kao i kvartalni bonus u iznosu od 75 evra. Osim toga je deo novog ugovora činio i jednokratni bonus u iznosu od 450 evra. Grupa PSA je takođe u svoje redove primila na stotine radinka koji su pre toga bili zaposleni preko agencije.

Predsednik saveza sindikata KOVO Emil Mahina (Emil Machyna) je tom prilikom izjavio da „štrajk nije cilj, već sredstvo”. Sredstvo – ali do kakvog cilja? Iako je konačni dogovor između firme i sindikata bio za nijansu bolji od prvobitne ponude firme, ovakav postupak sindikata je ipak ostavio gorak ukus u ustima. Mnogi zaposleni su bili spremni na oštriju borbu, u kojoj bi dobili mnogo više. Već spomenutu protestnu šetnju su videli kao priliku za nešto veće. Bivši radnik fabrike koji je radio na zavarivanju a kog smo nedavno intervjuisali u opširnijem razgovoru ni posle dve godine ne skriva svoje razočarenje zbog ovakvog postupka sindikata. Aludiranje na ovu neuspešnu akciju se pojavilo i u komentarima na Fejsubuku, ali ovog puta u vezi sa nedavnim dešavanjima u fabrici. Pre nego što se budemo bavili datom situacijom, zaustavićemo se na kratko kod informacija o rezultatima pregovaranja u ostalim fabrikama automobila.

Sporovi u auto-industriji

Razvoj u slovačkoj automobilskoj industriji je posle 2015. godine zadobio nagle promene. O tržišnoj krizi se znalo već oko 2012. godine. Sada su u potpunosti počela „dobra vremena” povezana sa rastom porudžbina i proširenjem kapaciteta. Međutim, iz pogleda radnika to je prvenstveno značilo povećanje tempa rada i više prekovremenog rada. U pomenutom razgovoru Štefan iz PSA je rekao da, dok se 2015. u jednoj smeni proizvodilo oko 350 automobila, posao se postepeno ubrzavao, tako da se došlo do 500 komada po smeni.

Sa druge strane, nedostatak radne snage je ojačao poziciju zaposlenih prema firmama i izvršio pritisak na povećanje plata. Ovu povoljnu situaciju su pokušali da iskoriste i sindikati. U pregovorima su počeli da iznose zahteve za značajnije povećanje plata i druga poboljšanja.

Najviše pažnje je privukao prošlogodišnji spor u režiji Modernog sindikata Folksvagen, koji je doveo i do oštrog štrajka. Trajao je šest dana i njegov rezultat je bio kolektivni ugovor sa važenjem da avgusta 2019, koji uključuje povećanje plata za više od 14%. Povećanje će se odigrati u tri koraka, dok će poslednji doći na red u novembru 2018. Rezultate štrajka smo sa nekoliko zaposlenih iz firme detaljno ocenili u prvom delu ovog članka.3 Kako se pokazalo, kontradiktorni su.

Još ranije, u martu 2017, zaoštrilo se kolektivno pregovaranje u žilinskoj Kii. KOVO je nakon proglašenja spremnosti za štrajk i protesta ispred fabrike ostvario površinsko povećanje plata za 75 evra. Za operatore je to predstavljalo povećenje plata od 8,8% do 11,05%. Za razliku od Folksvagena, ovde je deo kolektivnog ugovora koji se tiče plate važio samo godinu dana, pa se već u proleće 2018. odigralo novo pregovaranje. Sindikat je na njemu tražio povećanje plata za 120 evra. Desetog aprila, posle nekoliko krugova pregovaranja, ponovo je proglašena spremnost za štrajk i narednog dana je organizovano još jedno masovno okupljanje na prostoru firme. Tada je poslodavac došao sa predlogom o individualnim dodacima na plate u visini od 110 evra, u zamenu za poslušnost.

Izgleda da je ova taktika bila uspešna. Sudeći po broju učesnika okupljanja, sindikat je imao nešto manju podršku nego na prethodnom pregovaranju. U aprilu su konačno zaključili nov sporazum koji će ovaj put važiti dve godine. Zaposlenima u proizvodnji plate su povećane za 75 evra (u proseku za 7%). Osim toga povećao se i bonus za noćnu smenu, zahvaljujući čemu će se ukupna mesečna plata, po sindikatu, povećati za 103 do 117 evra. Za godinu dana, po sporazumu, treba da se povećaju za još 80 evra (u proseku ponovo za 7%). Zaposlenima, koji u firmi rade najmanje 5 godina, godišnji odmor će se ove i naredne godine povećati za jedan dan. Vredna pomena je i činjenica da je firma uložila napor da se uvede fleksibilno radno vreme (kraći rad za vreme krize koji se nadoknađuje dužim radom nakon krize za istu platu), ali bez uspeha.

Sindikat se postepeno aktivira i u novoj fabrici automobila Jaguar Land Rover kod Njitre. Tamošnja osnovna organizacija Moderni sindikat je u aprilu pristupila svom prvom kolektivnom pregovaranju. U junu je uspela da se sa poslodavcem dogovori o izmeni radnog vremena, tako da bi više odgovarao dolazećim radnicima i onima koji treba da idu po decu posle škole. Drugi uslovi će biti predmet pregovaranja.

Pored povoljne situacije na tržištu rada, postoji i drugi faktor koji može da motiviše sindikate u auto-industriji da ulože veće napore. Zbog sporova sa rukovodstvom saveza sindikata KOVO, u jesen 2016. nastao je Moderni sindikat Folksvagen. U njega je prešla većina članova „starog” sindikata u fabrici, čime je očigledno postao najveća sindikalna organizacija u Slovačkoj.4 Nedugo zatim, u martu 2017, nastala je manja organizacija Moderni sindikat u PSA. U novembru je formirana još jedna ćelija i u Jaguaru. Sve ih ujedinjuje savez sindikata „Moderni sindikat AIOS”, koji naglašava svoju „političku nezavisnost i transparentnost finansiranja”. Lako se može primetiti da je to usmereno ka savezu sindikata KOVO.5

Posle štrajka u Folksvagenu, uspešnost pregovaranja u drugim preduzećima se meri prema rezultatima koje je postigao. Simpatizeri saveza sindikata KOVO ukazuju na to koliko je pregovaranje u Kii bilo uspešno i bez štrajka. Pristalice Modernog sindikata, međutim, koriste PSA kao primer bojažljivog sindikalizma koji ne može da organizuje uspešan štrajk. Memorandum o saradnji, koji su u januaru 2018. potpisali članovi saveza sindikata KOVO iz Folksvagena, Kie i PSA, može se tumačiti i kao proširenje protivteže naporima Modernog sindikata u ostale fabrike automobila.6 KOVO je takođe već naznačio da će pokušati da osnuje vlastitu organizaciju u Jaguaru. Ukratko, sindikalisti u auto-industriji su postali jedni drugima konkurencija.

Pregovaranje u PSA

Rukovodstvo Grupe PSA je predložilo prvi predlog novog kolektivnog ugovora već početkom jula 2017. godine. Međutim, početak pregovora je odložen zbog nesuglasica između dve sindikatske organizacije (u pitanju su Osnovna organizacija saveza sindikata KOVO i Moderni sindikati (Moderné odbory)) oko pitanja vođenja pregovora. Poverenik ministarstva rada koji je učestvovao u pregovorima kao posrednik je o ovome odlučio tek početkom 2018. godine na osnovu broja članova sindikata u korist saveza sindikata KOVO.

Centralni konflikt između poslodavca i sindikata se odnosio na zahtev sindikata o povećanju plate u visini od 10%. Firma je u januaru ponudila povećanje plate u iznosu od 20 evra za kategoriju MOD (operatori), 30 evra za kategoriju MOO (monitori t.j. tim lideri, retušeri i održavanje) a 40 evra za kategoriju ETAM (tehničari, specijalisti i RU t.j. supervizori). Ova ponuda je posle određenog vremena bila povećana za dodatnih 7 evra za sve navedene kategorije. Na pregovorima koji su bili nastavljeni u maju je učestvovao i poverenik ministarstva za rad koji je predložio povećanje plate u iznosu od 53 evra. Sindikat je ovu ponudu odbio. Njihov poslednji zahtev pred proglašenjem priprema za štrajk je bilo povećanje plata u iznosu od 80 evra za sve kategorije.

U ponedeljak 25. maja je počelo prikupljanje potpisa zaposlenih za štrajk. Već posle nekoliko dana prikupljanja potpisa čiji se broj na početku naglo povećavao se prema rečima sindikata pokazalo da ih ipak neće biti dovoljno. Pre nego što su i bili objavljeni rezultati glasanja, sindikat se vratio pregovorima sa poslodavcem. Prve vesti o novom sporazumu su objavljene 12. juna a novi kolektivni ugovor je potpisan 28. juna.

Osnovna plata se tako prema novom kolektivnom ugovoru povećala za 50 evra. Zaposlenima je takođe obećan jednokratni bonus u iznosu od 250 evra koji zapravo predstavlja iznos trenutno povećane plate za period februar-jun 2018. Svaki zaposleni koji ispuni određenu normu će takođe dobiti bonus u iznosu od 415 evra, koji će biti podeljen na dva jednaka dela. Osim toga će se prema novom ugovoru uvesti platni razredi, koji do tad nisu postojali u ovoj firmi, što takođe znači da će minimalna početnička plata iznostiti 747 evra.

Štrajk kog nije bilo

Na osnovu zakona o kolektivnim pregovorima sindikat u slučaju spora oko potpisivanja kolektivnog ugovora ima pravo na štrajk, ukoliko dobije podršku većine zaposlenih koji su izašli na glasanje o štrajku (pod uslovom da glasa više od 50% zaposlenih). Grupa PSA je krajem 2017. godine imala oko 3200 zaposlenih, međutim, najnovije statistike govore da se ova cifra trenutno kreće oko 3900.7 To znači da je glavni uslov za uspeh štrajka bila izlaznost veća od 50%, što predstavlja 1950 zaposlenih od kojih je minimalno polovina morala da glasa u korist štrajka. Ovi kolektivni pregovori se međutim ne odnose na radnike zaposlene preko agencija, koji nemaju pravo glasa.8

Sindikat je objavio rezultate glasanja koji nam omogućavaju detaljniji pogled na celu situaciju. O štrajku je dakle odlučivalo 49% zaposlenih od kojih je velika većina (čak 95%) glasala u korist štrajka. To međutim nije bilo dovoljno zbog nedovoljne izlaznosti zaposlenih, tako da se može reći, da ukupan broj zaposlenih koji su glasali za štrajk ne prelazi 47%, što je bilo nedovoljno. Pojedine kategorije zaposlenih su glasale ovako:

Kategorija Za štrajk Protiv štrajka Nisu glasali
MOD: Operatori (ukupno) 58,67% 0,63% 40,70%
od čega montaža 53,83% 0,54% 45,63%
od čega zavarivanje 66,96% 0,53% 32,51%
od čega lakiranje 61,38% 0,69% 37,93%
MOO: Monitori (tim lideri), održavanje, retušeri (ukupno) 66,43% 1,96% 31,62%
od čega monitori (tim lideri) 60,21% 1,44% 38,35%
od čega održavanje 83,93% 0,89% 15,18%
ETAM: Tehničari, specijalisti, RU (supervizori) (ukupno) 14,12% 9,92% 75,97%
od čega RU (supervizori) 3,13% 9,38% 87,50%
Ukupno 46,81% 2,38% 50,81%

Monitori: jednoglasno za štrajk

Kod rezultata je moguće primetiti nekoliko zanimljivosti. Prva se odnosi na znatno viši procenat izlaznosti kao i podrške štrajka kod kategorije MOO t.j. monitora, zaposlenih na održavanju i retušera. U nekoliko razgovora sa zaposlenima smo se sreli sa mišljenjem da je učešće monitora na glasanju bilo slabo zbog straha od gubitka posla. Međutim podaci o izlaznosti potvrđuju netačnost ovih tvrdnji: učešće monitora kao i njihova podrška štrajku je bila podjednaka onoj koja je zapažena kod operatora i na zavarivanju. Ovi podaci dakle govore da ako bi u firmi mogli da glasaju samo monitori, bio bi proglašen štrajk.

Razloge zbog kojih je ova grupa zaposlenih u tolikoj meri podržala štrajk treba tražiti u samom opisu njihovog posla. U hijerarhiji rada monitor raspolaže najnižim stepenom upravljanja ali je takođe i ’posrednik’ između supervizora (tzv. RU) t.j. višeg menadžmenta i operatora. Osim toga monitor može takođe da vrši posao operatora u nekim situacijama, ukoliko na primer operater ode u toalet i sl. Zbog toga se može reći da je monitor jednom ’nogom’ u menadžmentu a drugom u proizvodnji. Ova pozicija je zbog toga veoma nezahvalna jer se zaposleni suočava sa pritiskom i odozdole i odozgore. Za obe ove strane je monitor često glasnik loših vesti. Nagrada za sve ovo je plata koja je veća za 160 evra u odnosu na platu operatora, gde je zapravo i većina monitora započinjala svoj radni odnos u ovoj fabrici.

Štrajk je imao još veću podršku kod zaposlenih na održavanju, koji kao i monitori spadaju u kategoriju MOO. Čak 85% njih je izašlo na glasanje o štrajku od kojih su svi osim jednog zaposlenog glasali u korist štrajka. Zaposleni na ovoj poziciji imaju takođe puno razloga za nezadoviljstvo: zajedno sa rastom obima proizvodnje kao i ubrzanjem tempa ovoj grupi takođe raste obim posla zbog sve češćih kvarova i smetnji.

Slabo učešće na montaži

Veoma slabo učešće operatora na montaži predstavlja drugu zanimljivu činjenicu koja se može iščitati iz priloženih rezultata glasanja. Izlaznost operatora na montaži je vrlo niska za razliku od njihovih kolega i koleginica sa zavarivanja i lakiranja. Montaža predstavlja najveći deo ove fabrike prema broju zaposlenih. Rad na montaži generalno važi za najteži i najstresniji. Čini se da bi takvi uslovi automatski trebalo da znače veće nezadovoljstvo koje bi se pokazalo i u rezultatima glasanja. Međutim baš ti loši uslovi na ovim pozicijama uzrokuju visoku fluktuaciju: radnici konstantno dolaze na ovu poziciju i odlaze sa nje.

Može se pretpostaviti da veliki broj novih radnika ima mnogo manje kontakata sa kolegama u fabrici kao i manje poverenja prema ’nepoznatim’ kogegama i članovima sindikata. Takođe je vrlo verovatno da nisu sasvim orijentisani u čitavoj situaciji – ne znaju kakvi su odnosi u fabrici i ne poznaju istoriju prethodnih pregovora između sindikata i firme. To takođe može značiti da ovi radnici imaju više poverenja u poslodavca i njegova obećanja. Uprkos trenutnoj situaciji na tržištu rada takođe je moguće da ovakvi radnici imaju bojazni za svoje radno mesto, jer u tako kratkom vremenskom periodu nisu stekli određene veštine koje bi u toj firmi bili teže zamenjive. Na kraju, kada radnici osete i dožive tempo rada na montaži mnogi od njih nemaju u planu da dugoročno rade u ovoj firmi pa im zato i nije toliko bitno kakvi će uslovi biti.

Svemu ovome treba pripisati i dodatni pritisak koji rukovodstvo vrši na ove zaposlene. Mnogi operatori sa kojima smo razgovarali su na primer potvrdili da su pritisci od strane rukovodstva isplivali na videlo naročito za vreme takozvane vikend-smene. Ova smena je zapravo poprilično nova u ovoj fabrici a nastala je kao reakcija na veću potražnju na tržištu. Zaposleni u ovoj smeni imaju fiksno radno vreme samo vikendom t.j. subotom i nedeljom. Ostalim danima mogu da biraju da li će i u koju smenu doći. Ovakve smene mogu biti korisne na primer za majke sa decom. Ostalima na primer omogućava zaposlenje na dva radna mesta – jedno u PSA za vikend, drugo radnim radnima na nekom drugom mestu. Međutim, zaposlenima u ovoj smeni je zaprećeno njeno ukidanje ukoliko se budu izjasnili u korist štrajka, što bi značilo potencijalni gubitak fleksibilnosti na koju su navikli.

Ovakva ubeđivanja i pritisci vršeni na zaposlene se ne odnose samo na vikend-smenu. „Stalno su nas upozoravali da se moramo ponašati odgovorno, inače će nam u slučaju štrajka biti skinuta tolika i tolika suma novca sa plate za svaki dan štrajka.” priča Petra, koja je u ovoj fabrici zaposlena već 12 godina a trenutno radi na zavarivanju. „U firmi u kojoj se linija ne zaustavlja ni za vreme pauze odjednom je bilo nekako puno vremena za kolektivne sastanke i individualne razgovore sa zaposlenima.” dodaje Petra. Ljuboš (Ľuboš), koji je već nekoliko godina zaposlen na montaži kao monitor priča: „Razgovori su se odigravali u grupama od po 10-15 ljudi. Obično je takav jedan razgovor trajao oko sat vremena i za to vreme nam je menadžment prezentovao svoje predloge.” Prema Ljubošu je takođe osim kolektivnih upozorenja i pretnji bilo i onih individualnih. „Na primer, na individualnim razgovorima su nam govorili da onaj ko potpiše za štrajk može da zaboravi na karijeru.”

Osim već spomenutih upozorenja i pretnji koje su imale za cilj da obeshrabre zaposlene pri glasanju u korist štrajka, firma je pokušala i da nađe rupe u zakonu kako bi ostvarila svoje ciljeve. Zaposlenima, koji su glasali u korist štrajka je bio uručen dokument s nazivom ’Povlačenje saglasnosti sa proglašenjem i podrškom štrajka’. Prema rečima članova sindikata je potpisivanje ovog formulara za odustajanje od štrajka bilo potpisivano pod pritiskom menadžmenta. Nina, koja ovde radi dve i po godine kao operatorka na zavarivanju o ovim odustajanjima od štrajka govori: „Dečko mi je pričao da su u vikend-smeni ovo svi potpisali. Kada je pitao jednu gospođu zašto je potpisala rekla mu je da potpisuju svi pa je zato i ona tako postupila. Ljudi na montaži se manje poznaju i ne komuniciraju između sebe. Svi rade u ogromnoj hali gde ima puno ljudi i puno nacionalnosti. Nisu čak ni znali o čemu se zapravo radi pri tom potpisivanju.”

Pravna kancelarija koja zastupa PSA Grupu je takođe uputila dva dopisa sindikatu u kojima je pretila sudskim sporom za ’zadiranje u dugogodišnje građenu i opšteprihvaćenu dobru istoriju ove kompanije’. Sledeće sredstvo koje je firma upotrebila za pacifikaciju štrajka su bili već spomenuti individualni dodaci. Ovog puta je firma ponudila povećanje plate za 50 evra – bila je to ponuda koju je sindikat na kraju i prihvatio pri potpisivanju novog kolektivnog ugovora.

Inostrani radnici

zaključku našeg serijala o migraciji radnika, koji smo izdali u maju, skrenuli smo pažnju na ulogu inostranih radnika u situaciji pre štrajka u PSA. U trnavskoj fabrici su stotine radnika iz Srbije ili Ukrajine koji su zaposleni direktno od strane firme. Tada su mogli da učestvuju i na glasanju o štrajku. Diskusije na Fejsbuku su pokazivale da su srpski radnici podržavali štrajk u većoj meri nego domaći. To je potvrdilo i više naših sagovornika.

Govori Petra sa zavarivanja: „Srpske kolege? Mogli bismo učiti od njih. Bili su u velikoj većini za štrajk”. Njen utisak potvrđuje i Ljuboš, monitor na montaži: „Bili su za štrajk, barem na tim linijama koje znam”. Njegov kolega Rene (René), koji na montaži radi deset godina, nam je napisao: „Većina Srba iz moje okoline je potpisala za štrajk. Naravno, osim novih ili onih koji jure karijeru. Više Slovaka iz moje okoline je imalo proračunat stav. Srbin je rekao sebi, idu svi, pa idem i ja”.

Kako su, međutim, situaciju u firmi i pripreme za štrajk doživljavali sami srpski radnici? Uspeli smo da kontaktiramo nekoliko njih. Boban oko godinu i po dana radi na liniji za montažu vrata. Potvrđuje da je svima dosta loših uslova rada, bez obzira na državu porekla, i time opovrgava rasprostranjenu predstavu da bi strani radnici za slovačku platu bez pogovora radili bilo šta:

„Zahtevi sindikata su bili OK, ali trebalo bi da traže još veće plate. To što imamo sada je mizerno – u odnosu na to koliko radimo i u kakvim uslovima. Norma se stalno povećava, na liniji ništa ne stižemo, ne možemo čak ni vodu da pijemo. Ako dođe neka inspekcija ili delegacija, linija se uspori, ali samo dok su tu. Zatim se ponovo ubrza. Ne radi se, dakle, samo o plati, već i o uslovima u kojima radimo. Klima ne radi, imamo samo ventilatore, što je beskorisno… Osim povećanja plate trebalo bi tražiti besplatan smeštaj, bonove za hranu. I besplatan prevoz do posla takođe. Onima koji putuju vlastitim prevozom bi trebalo da budu plaćeni putni troškovi.”

U vezi sa glasanjem dodaje: „Ja sam bio za štrajk, potpisao sam i podržao. Mislio sam da ćemo u tome biti svi, da ćemo to svi podržati – Srbi i Slovaci. Da ćemo nešto promeniti. Nažalost, nije uspelo”.


Do Slovačke u potrazi za poslom

Razgovor sa mladim radnikom – „turistom“ iz Srbije, koji je radio u Slovačkoj.


Razočaranje nisu skrivali ni mnogi drugi srpski radnici sa kojima smo pričali. Goran, koji radi na montaži sedišta više od godinu i po dana, strateški razmatra slabosti celog procesa i upozorava na specifičnu situaciju stranih radnika:

„O rezultatima, kao prvo, mislim da Slovaci nemaju hrabrosti da se suprodstave upravi Pežoa. Zatim, takođe je prevagnulo to što je veliki broj radnika iz drugih država, kao i ja. Oni ne mogu sebi da dozvole da izgube posao, pošto mnogi kod kuće imaju porodice kojima šalju novac. Svuda je bilo mnogo glasova za štrajk, ali problem je visoka fluktuacija. Sindikat je bukvalno bio prinuđen da potpiše novi ugovor zato što je štrajk propao. Po mom mišljenju, ima slabu podršku zaposlenih, zato štrajka nije ni bilo. Možda i polovina ljudi misli da je sindikat bio potplaćen od strane poslodavca.”

Po mišljenju Nikole, još jednog radnika iz Srbije, „skoro svi Srbi su podržavali štrajk od početka, pa sve dok PSA nije počeo da zastrašuje otkazima i smanjenjem plata. Tada su mnogi odustali”. Srđan, koji više od dve godine radi na zavarivanju, tome dodaje: „Zastrašivali su nas pogotovo time da nam neće produžiti radne vize – nama Srbima i Ukrajincima. Zatim niko nije hteo da potpiše za štrajk”.

Ovi glasovi više nisu ni bitni. Iako je na nekim pozicijama podrška štrajku od strane inostranih radnika mogla biti visoka, pa čak i viša nego od strane domaćih (kako je potvrdilo više zaposlenih), ostaje činjenica da je njihova ukupna mera učešća na glasanju bila značajno niža. To potvrđuju i statistički podaci sindikata koji dele operatore na Slovake i strance:

Kategorija Za štrajk Protiv štrajka Nisu glasali
Domaći 69,16% 0,78% 30,07%
Strani 45,80% 0,47% 53,73%

Među stranim operatorima koji su odlučili da glasaju, podrška za štrajk je bila 99%. Udeo neglasača je, međutim, za više od 20% bio veći nego u slučaju domaćih operatora.

Sindikat je prilikom prikupljanja potpisa pokušao da se obrati stranim radnicima putem flajera prevedenih na srpsko-hrvatski.9 Po Srđanovom mišljenju, međutim, mobilizacija nije bila dovoljna. Boban sa montaže smatra greškom što srpski radnici nisu zastupljeni u odboru firme. Iz izjava više Srba koje smo kontaktirali, oseća se nepoverenje prema sindikatu. I među njima se raširila (neosnovana) sumnja (kod slovačkih radnika dodatno potpomognuta sećanjem na 2015. godinu, ali i nedavnom posetom predsednika saveza sindikata KOVO, Mahine, u fabrici) da je glasanje bilo izmanipulisano i da su sindikalisti sarađivali sa firmom.

Zahvaljujući sindikalnim podacima o ukupnom broju glasova, možemo razliku u udelu stranih i domaćih operatora, koji su glasali za štrajk, da izračunamo po osobi (ne samo procentualno). U pitanju je oko dvesta stranih radnika koji nisu glasali. I njihovi glasovi su nedostajali kada se odlučivalo da li će glasanje biti uspešno. Isto tako su, međutim, situaciju mogli da spasu i domaći radnici koji nisu glasali. Umesto da sada žalimo za izgubljenom prilikom ili tražimo krivce, trebalo bi da učimo iz poraza.

Zaključci

Inspirisani događajima u PSA Grupi odnosimo nekoliko važnih lekcija.

„Nacionalno pitanje”

Kao prvo, ovaj junski poraz je potvrdio ključni značaj radnika-migranata u današnjoj slovačkoj industriji. Poslodavac je veoma uspešno otkrio i iskoristio njihovu slabu tačku i tako uspeo da slomi otpor većine njih.10 Primenio je delotvornu i već poznatu taktiku ’zavadi pa vladaj’, o kojoj smo ranije već pisali.

Međutim, takođe smo svesni i toga da radnici umeju da odbiju i neutralizuju ovakve udarce. Najboljim sredstvom je zato uvek bilo stvaranje zajedničkih organizacija na radnim mestima koje spajaju ljude na osnovu zajedničkih problema kao i na osnovu zajedničke borbe za bolje uslove za rad pri čemu nije bitno ko potiče odakle. O potrebi stvaranja ovakve zajedničke organizacije na radnom mestu za sad razmišljaju pretežno Srbi, a ne Slovaci, bar među našim sagovornicima. Boban nam priča: „Srbi nisu uključeni u rad sindikata, što je prema mom mišljenju velika greška, jer nas ovde ima dosta. Osim nas su tu i Ukrajinci i Mađari. Obraćao sam se povodom toga sindikatu, međutim rekli su mi toliko da ukoliko budemo imrali problema na radnom mestu ili ukoliko na nas bude vršen bilo kakav pritisak da se obratimo njima.”

Ukoliko se sindikati zatvore za strane radnike nikako neće moći uzajamno sebi pomoći. Nasuprot tome, radnici kao Boban bi mogli ovakve organizacije da obogate vlastitim iskustvima i voljom za promenom: „Meni je ovo glasanje za štrajk bilo dosta neobično, ali valjda je takav zakon ovde u Slovačkoj. U Srbiji je to drugačije. Zaposleni prvo upozore poslodavce na svoje zahteve i u slučaju neispunjenja zahteva se proizvodnja obustavlja.”

Ova nedavna neiskorišćena šansa će verovatno uticati i na moral zaposlenih a kod nekih će ostaviti utisak besmisla. Međutim, kada pričamo o stranim radnicima, to i ne mora biti toliko ozbiljno. Mnogi srpski radnici su svojim stavovima pokazali da je ujedinjenje domaćih i stranih radnika moguće a njihovi interesi isti. Ovakve tendencije su prepoznali i pozitivno ocenili i neki slovački radnici. Zato bi baš ovo iskustvo moglo predstavljati temelj zajedničkih borbi radnika u budućnosti.

„demokratija” na radnom mestu

Na prvi pogled deluje jasno šta se desilo: o (ne)uspehu štrajka su odlučivali sami zaposleni na glasanju. Međutim, fabrika ne predstavlja nikakav javni forum na kom mogu da se sastaju slobodni akteri i razmenjuju mišljenja. Fabrika je privatno vlasništvo firme koja preko šefova i moći koju oni poseduju kontroliše zaposlene. Dok organizatori štrajka nailaze na mnoge prepreke tokom propagacije štrajka, poslodavac ima na raspolaganju čitav niz sredstava namenjenih ispunjavanju njegovih interesa i ciljeva – u ovom slučaju agitovanje za neizlazak na štrajk ili eventualno glasanje protiv štrajka. Sindikat je u ovom slučaju mogao da prikuplja potpise samo na parkingu ispred same fabrike ili u svojoj kancelariji (ova druga mogućnost međutim znači da potencijalni glasač mora sam tražiti kancelariju sindikata). Glasanje u korist štrajka ili samu ideju o štrajku je sindikat mogao širiti preko društvenih mreža ili preko štampanih medija. Flajeri, koje su delili članovi sindikata u fabrici su prema rečima naših sagovornika postali meta represije. Sindikat dakle nije mogao zaposlenima ništa da obeća – samo nesiguran rezultat – nikako im pak nije mogao pretiti ’kaznama’ za neizlazak na glasanje, kao što je radila sama firma. Agitatori za štrajk su bili (osim samouverenih običnih radnica i radnika) članovi odbora sindikata čiji broj je poprilično mali s obzirom na ukupan broj zaposlenih u fabrici.

Nasuprot tome poslodavac može za kampanju protiv štrajka iskoristiti i regularno radno vreme i pozivati grupe zaposlenih ili pojedince na razgovor, gde bi na njih vršio pritisak. On gde god u arealu fabrike može da širi svoje proizvoljne materijale i letke preko kojih propagira svoje ciljeve. Poslodavac takođe raspolaže informacijama o svakom zaposlenom koje može u svakom momentu (zlo)upotrebiti za ispunjenje vlastitih ciljeva. Može pretiti (pa i nezakonito) konkretnim sankcijama za zaposlene koji žele da glasaju u korist štrajka ili im se može ’dodvoravati’ raznim obećanjima. Raspolaže čitavom armadom agitatora protiv štrajka – zaposlenima na pozicijama srednjeg ili višeg menadžmenta.

’Demokratija’ pri glasanju o štrajku je dakle demokratija za šefove, ne za radnike. Glasači se o nečemu u šta mogu stupiti samo zajednički izjašnjavaju individualno. O svom učešću u ovoj bici koja može imati egzistencijalne posledice svako mora da odluči u situaciji kada sa sigurnošću ne zna da li će u njoj uopšte imati saveznike. Pored svega, ’demokratija’ na radnom mestu t.j. u ovakvim fabrikama je poprilično ’surova’ u odnosu na političku ’demokratiju’ koja joj predstavlja primer. Na glasanje o štrajku u firmama izlaznost svih zaposlenih mora preći 50%, više od polovine svih zaposlenih sa pravom glasa.11 Nasuprot tome, pri glasanju za lokalnu samoupravu, slovački ili europski parlament izlaznost ili učešće na galsanju može da bude manja od 50% (što je često i slučaj) a rezultati su važeći. Da ne pominjemo činjenicu da posle ovakvog glasanja niko ne preti građanima sankcijama ili novčanim kaznama zato što nisu izašli na galsanje.

Druga lekcija koja proističe iz ove situacije se odnosi na to kakav efektivan instrument pri pacifikaciji mogućeg štrajka predstavlja prividna demokratija. Inicijatori sukoba (na primer štrajka) na radnom mestu su obično radikalnije manjine zaposlenih. Instrumenti kao što je glasanje o štrajku mogu biti ’osigurač’ protiv takve dinamike na radnom mestu. U ovom slučaju je za štrajk glasalo 47% radnica i radnika. Ako bi zaposleni i uprkos negativnim rezultatima želeli da proglase ’divlji’ štrajk (na primer pozivajući se na ustavom zagarantovano pravo na štrajk, kao što su to uradili prosvetni radnici), to bi definitivno bilo sasvim dovoljno za usporavanje proizvodnje i nanošenje finansijske štete firmi. Na taj način bi radnice i radnici dobili prostor za iznošenje novih zahteva koji su povoljniji i bolji za same zaposlene. Pri ovakvom scenariju bi međutim bilo potrebno organizovati radnike uz prisustvo aktivnih radnika koji bi koordinisali štrajk. Sa ovom situacijom je povezana i treća lekcija koja proizilazi iz neuspešnog štrajka.

Nakon bitke je pred bitkom

Naime, ponovo je potvrđena stara teza da je sindikat snažan samo toliko koliko i radnici. Dakle, ključno pitanje glasi, kako izgraditi moć radnika u uslovima ekstremne eksploatacije, slabe sindikalne organizacije, visoke fluktuacije i sve većih podela unutar radne snage. Šanse da se u takvoj situaciji uspe sa organizovanjem štrajka, uz poštovanje svih zakonskih propisa, su dosta male. Još više ih umanjuju trenutno razočaranje i nepoverenje u sindikate, koje su kod mnogih probudila junska dešavanja. Sudeći po snazi koju do danas ima sećanje na 2015. godinu, ova osećanja će još dugo ostati u kolektivnom pamćenju.

Danas se pojavljuju mišljenja kao što je mišljenje Nine sa zavarivanja: „Sporazum se zaključivao skoro iz dana u dan, ali su svi već unapred znali da nikakvog štrajka neće biti. Da će biti isto kao i poslednji put, i to bez obzira na to što je bio dovoljan broj glasova. Sada sindikat uživa još manje poverenja nego ranije”. Slično reaguju i neki strani radnici. „Glasao sam za štrajk i pristupio sindikatu. Ali sada ne želim više ništa da imam sa njim, pošto se ništa nije rešilo i razočaran sam”, zaključio je Vladimir iz Srbije.12

Neprijatelj je iz ovog sukoba, naprotiv, izašao osnažen. Ponovo je potvrdio da se isplati vršiti pritisak, pretiti i upotrebiti sva moguća pravna i ostala sredstva. U praksi je isprobao kako da koristi specifične slabe tačke stranih radnika ili zaposlenih u vikend-smeni.13 U potpunosti je mogao da uvidi činjenicu da visoka fluktuacija sa sobom donosi i sigurne prednosti.

Kada vojska pretrpi poraz prilikom frontalnog sukoba, prelazi na gerilski način ratovanja. Akcije malih partizanskih jedinica ne prate vojne konvencije, koriste trenutak iznenađenja i pravi tajming. Male pobede koje ostvaruju podižu duh otpora, pomažu im da pridobiju nove pristalice i pregrupišu snage. Ova taktika se može preneti iz vojne teorije na teren klasne borbe. Tamo, gde proizvodnja funkcioniše po principu „just-in-time” i „just-in-sequence” (materijali ili komponentne stižu na liniju neposredno pre nego što treba da se koriste), dakle kao tečan proces koji mora glatko da funkcioniše među pogonima, halama i dobavljačima, i mala grupa odlučnih radnika može da zaustavi ceo ciklus. U tome se krije ogromna potencijalna moć u koju može da se uzda u raznim situacijama – na primer tada kada temperatura u pogonu za zavarivanje postane nepodnošljiva. I mala grupa zaposlenih može sebi da obezbedi sitne ustupke (npr. pauzu zbog visoke temperature), ili da pokrene veću akciju kojoj bi se priključili i oni koji oklevaju.

Slični mali okršaji – nagla obustava i usporenje rada, odbijanje „dobrovoljnog” prekovremenog rada ili neuobičajenih zadataka, ili drugi slučajevi „nesaradnje” sa menadžmentom – mogu voditi ka stvaranju neformalne mreže radnika-aktivista. U ovakvoj mreži se koncentriše nezadovoljstvo radnim uslovima, razmenjuju se informacije o dešavanjima u fabrici, grade se kontakti i planiraju zajedničke akcije.14 Ova vrsta svakodnevnog organizovanja „u malom” omogućava da se osnaže i radnici zaposleni preko agencije koji ne mogu da se priključe zvaničnim oblicima borbe.

Sindikalisti mogu prema ovom načinu organizovanja različito da se postave. Prvo, mogu moralno da ga podrže, po mogućnosti da mu se priključe zvanično ili nezvanično, a u određenim prilikama da mu obezbede pravnu zaštitu. Drugo, mogu da ga ignorišu, barem do tada dok ne postane značajna sila u preduzeću. I treće, mogu da ga odbijaju kao konkurenciju, da se ograđuju od njega kao oblika „ekstremizma” i da se stavljaju u ulogu „racionalnih”, „realističnih” pregovarača koji su voljni da traže kompromise.

Ako važe Mahinine reči „štrajk nije cilj, već sredstvo”, onda jednako važi da ni kolektivni ugovor nije za radnike cilj, već samo sredstvo za dobijanje i zadržavanje boljih uslova. Prilikom borbe za ostvarenje svojih zahteva, mreže aktivnih radnika ne moraju da se orijentišu ka godišnjem ili dvogodišnjem ciklusu kolektivnog pregovaranja. I buduće pregovaranje, međutim, može da bude uspešnije, ukoliko menadžment bude suočen sa odlučnim i dobro organizovanim radnicima.


  1. O fleksibilnim oblicima rada u Folksvagenu pogledaj prvi deo ovog miniserijala. 

  2. U drugom ovogodišnjem broju biltena Odborár PCAS koji izlazi u fabrici a za koji pišu članovi sindikata se navodi:„ … zahvaljujući visokoj fluktuaciji danas u fabrici radi čak 50% operatora koji su ovde zaposleni manje od godinu godinu dana“ (str. 2) 

  3. Pogledaj i naše reportaže sa štrajka i serijal „Štrajk u Folksvagenu i moć radnika”, koji je dostupan i u PDF formatu

  4. Tok konflikta između saveza sindikata KOVO i organizacije u Folksvagenu smo obuhvatili u hronologiji štrajka u Folksvagenu. 

  5. Vrh saveza sindikata KOVO je poznat po tome što ima kontakte sa političkom strankom Smer-SD. Savez je u prošlosti primio velikodušne donacije od firmi kao što su Samsung ili Kia, čije zaposlene treba da zastupa. 

  6. Prvi plod ovog sporazuma je bilo malo solidarno okupljanje koje je organizovao sindikat u Kii u znak podrške zahtevima svojih kolega u PSA za vreme nedavne spremnosti za štrajk. 

  7. Kada se u ovoj firmi glasalo o štrajku 2015. godine Grupa PSA je u svojim redovima imala oko 2500 zaposlenih. Ova informacija, kao i informacija o broju zaposlenih iz 2017. godine potiče iz finansijskih izveštaja firme za date godine. 

  8. Prema informacijama iz diskusija na Fejsbuku kao i prema informacijama naših sagovornika se čini da iako ovi zaposleni nisu imali pravo glasa, štrajk su podržavali – isto kao i njihove kolege pre njih u firmama Folksvagen i DHL Eksel. 

  9. Radi se očigledno o prvom slučaju da se sindikalna organizacija u Slovačkoj na taj način obratila radnim migrantima na njihovom jeziku. Između ostalog, stavovi ukrajinskih radnika sa za nas misterija. Nije poznata informacija o njihovom ukupnom broju u preduzeću, niti o tome da li uglavnom rade preko agancije ili se direktno zapošljavaju. Nismo registrovali flajere prevedene na ukrajinski. Petra sa zavarivanja misli da razlika između srpskih i ukrajinskih radnika leži u motivaciji: prvi pretežno dolaze na duže i ne planiraju da se vrate, dok su ti drugi više „sezonski”. Ova razlika se mogla primetiti i u različitim stavovima prema štrajku. 

  10. S druge strane, razlog za neizlazak na glasanje ili glasanje protiv štrajka ne mora nužno biti samo zbog pritiska nadređenih kako kod Slovaka tako i kod Srba. Đorđe je bivši radnik ove fabrike čiji cimeri su i dalje zaposleni ovde, u vikend-smeni. O njihovom stavu nam je rekao: „Za štrajk nisu glasali, kao i većina ljudi u toj smeni. Oni rade i radnim danima, tako da imaju dva posla i sve plate. Zato nisu hteli ništa da menjaju.” 

  11. U Velikoj Britaniji, na primer, na glasanju za štrajk mogu učestvovati samo članovi sindikata a do 2010. godine za usvajanje odluke o početku štrajka nije bila potrebna čak ni polovina glasača. 

  12. To, međutim, ne znači da je razočaranje sveopšte. Slovak Rene sa montaže govori: „Sindikatu verujem i verovaću mu dokle god budem u firmi. Rad sindikata sam lično iskusio i znam da su sada širili informacije mnogo više nego ranije, pre četiri ili pet godina”. Petra sa zavarivanja: „Poverenje u sindikat nisam izgubila! Ko ništa ne radi i čeka da se drugi bore za njega je naivan. Kad sam videla sa kakvim su oduševljenjem ljudi prišili crne trake na radna odela i verovali da će se nešto promeniti nabolje… Time je naše razočaranje bilo veće kada smo saznali da nema dovoljno glasova. Tamo [u sindikatu] su sve mladi ljudi koji su verovali da će ih ostali podržati, ali nije tako bilo”. 

  13. Treba dodati da, ako ih ostale grupe zaposlenih budu krivile, poslodavac će pobediti i drugi put. 

  14. Mobilne aplikacije, kao što su Signal ili Telegram, omogućavaju jednostavnu i bezbednu komunikaciju između zaposlenih i dobra su alternativa društvenim mrežama. 


Čítajte na Karmíne

Cesta do centra

Predstavujeme šesticu zamestnancov, ktorí hovoria o svojej „práci v korporáte“. Tretia časť seriálu.

Vznik centier služieb

Ako centrá služieb prišli do strednej Európy za lacnou pracovnou silou. Druhá časť seriálu.

Práca v „korporáte“

Kde sa vzali centrá podnikových služieb a ako sa v nich pracuje? Prvá časť dlhšieho seriálu.

„Štrajk je v PSA potrebný“

Druhá časť rozhovoru s odborárom z PSA: tarify, zahraniční pracovníci a divoké štrajky.