Do Slovačke u potrazi za poslom

U nedavnom trodelnom serijalu članaka smo se bavili migracijom radnika u potrazi za poslom. Danas ova tema rezonuje i u vezi sa trenutnim pripremama za štrajk u trnavskoj fabrici PSA u kojoj je zaposleno na stotine srpskih radnika. Čini se da će u narednom periodu pitanje migracije biti ključno. Priliv radnika iz inostranstva može firmama da posluži kao izvor jeftine radne snage ali takođe i kao instrument strategije „zavadi pa vladaj“. Ako im to dozvolimo i ako na to budemo gledali kao i domaći, slovački radnici – završićemo na strani gubitnika, zajedno sa našim kolegama iz inostranstva.

Na drugoj strani, u problematiku migracije se možemo uključiti i aktivno. To bi značilo pokušati ujediniti se sa radnicima iz inostranstva i zajedno sa njima se uključiti u borbu za bolje uslove rada za sve. Ovaj put je znatno teži i sadrži mnogo prepreka. Neke od njih su i jezička barijera kao i nedostatak informacija o uslovima u kojima Srbi, Rumuni ili Ukrajinci rade.

Zbog toga nam je jako drago što našim čitateljkama i čitaocima možemo da ponudimo intervju sa Urošem, mladim srpskim radnikom iz Vojvodine koji je radio u Slovačkoj. U razgovoru nam približava neke od razloga koji motivišu njegove sugrađane u potrazi za poslom u Slovačkoj, a takođe i opisuje specifične situacije koje ih ovde čekaju. Osim obaveznog prekovremenog rada i nepostojeće zdravstvene zaštite sreo se i sa predrasudama domaćih radnika kao i sa policijskom represijom.

Kakvo imaš obrazovanje?

Završio sam trogodišnju mašinsku srednju školu za automehaničara.

Koje poslove si radio i čime si se bavio pre dolaska u Slovačku?

Bilo je tu svake vrste sezonskih poslova: njiva, građevina i tako dalje. Uz to sam takođe honorarno radio prišivače i crteže po narudžbini, što i dalje radim.

Kakvu mogućnost zarade imaš u Srbiji?

Uvek se trudim da nađem sezonske poslove koji su bolje plaćeni – ne ispod 20 evra dnevno, što je za Srbiju nekad i natprosečno kad se radi o sezonskom poslu. Kao što sam već rekao, takođe se bavim i crtanjem po narudžbini – što se toga tiče, zarada mnogo varira. Mogu za mesec dana zaraditi 5 evra, a nekad mogu i za tri dana zaraditi 200 evra.

Koja je prosečna plata u regionu gde živiš?

Prosečna radnička plata ne iznosi više od 250 do 300 evra. Međutim, vrlo je teško uopšte doći do posla. Stopa nezaposlenosti je velika, tako da mnogi ljudi odlaze u inostranstvo u potrazi za poslom.

Koji je bio glavni razlog zbog kog si odlučio da radiš u Slovačkoj?

Leto te godine sam radio sa drugom koji je već bio u Slovačkoj i rekao da je bilo super, da je dobra zarada, da su smeštaji odlični i da bi otišao ponovo, pa sam rekao sebi što ne bih iskusio takvu milinu od posla! (Smeh.)

Zašto baš Slovačka, kad su plate mnogo bolje na primer u Austriji?

Naravno, postoje ljudi koji odlaze da rade u Englesku, Nemačku, Irsku ili Sloveniju. Ali Slovačka je, takoreći, bila i ostala popularna jer je u Srbiji jedno vreme veliki uticaj imao dotični slovački „kriminalac“ koji je u Srbiji otvarao agencije za zapošljavanje preko kojih je nudio posao u Slovačkoj. Agencije su zatvarane u više navrata, ali sam saznao da mnoge i dalje postoje i dosta ljudi traži posao baš preko ovih agencija. Što se tiče ostalih zemalja EU, može se reći da one nisu toliko dostupne kao Slovačka zbog EU pasoša i ostale dokumentacije. Za rad u Slovačkoj je potrebno minimum dokumentacije, možda zato što i nije sve po zakonu.

Da li se po tvom mišljenju može reći da u Slovačku odlaze da rade ljudi iz Srbije određenog profila? Na primer radije mladi ili ljudi bez porodica? Ili ne postoji neko striktno pravilo u pogledu toga?

Najviše ljudi sam upoznao svojih godina ili nešto starije. Ja imam 21 godinu. Međutim, takođe je bilo i ljudi pred penzijom koji u Srbiji ne bi mogli da nađu posao ili su jednostavno došli da se odmore od života kod kuće. Mada, bilo je ljudi koji imaju porodice i koji nisu videli drugi izlaz u Srbiji pa su dobegli tamo. Upoznao sam i mladog samohranog oca, koji ima dve ćerke kod kuće i radio je tri posla u Slovačkoj, što je u isto vreme tužno i zadivljujuće. Uglavnom, odgovor je ne – dolaze razni ljudi, muškarci i žene svih starosnih kategorija.

„Mesečna plata je trebalo da iznosi oko 700 evra. Naravno, to nije bilo tako. Agencija je uvek imala neke nove, neočekivane troškove.“

Kako si ti došao u Slovačku?

Došao sam preko najpoznatije srpske agencije, kao što i većina radnika iz Srbije dolazi.

Da li si dobio radnu vizu? Da li ti je bila potrebna neka posebna dokumentacija?

Vizu nisam dobio, zato sam i mogao da radim samo tri meseca. Što se dokumentacije tiče, bio je potreban svega pasoš, potvrda o nekažnjavanju i negativni rezultati testa na hepatitis A i B.

Gde si radio u Slovačkoj?

Radio sam u Samsungovoj fabrici u Voderadima, na poziciji repair set.

Da li je ovaj posao odgovarao tvom obrazovanju ili prethodnim radnim iskustvima?

U suštini baš i ne, ali poslovi su uglavnom jednostavni toliko da bi osoba koja nikad nije videla ništa slično mogla momentalno krenuti sa poslom. Mada na početku sam bio na poziciji koja mi se nije svidela, ali sam bio dosta uporan da se prebacim posle vrlo kratkog vremena na repair set gde mi se zapravo i svideo posao. Kada bih se vratio tamo, definitivno bih se ponovo borio za to mesto.

Gde si bio smešten?

Bio sam smešten u staroj zgradi Zipp u industrijskoj zoni Bratislave, koja je obnovljena i pretvorena u hostel.

Koliko si zarađivao u Samsungu?

Mesečna plata je trebalo da iznosi oko 700 evra. Naravno, to nije bilo tako. Agencija je uvek imala neke nove, neočekivane troškove. Iz agencije su nam samo rekli – Ovo se skida, a bogami i ono drugo. Tako da smo na kraju ostajali sa približno 500 evra.

Da li si imao pravo na neke bonuse na poslu? Na primer bonus za efikasnost?

Bonus bi trebalo da iznosti oko 25% od gorenavadene sume. To je bonus za redovan dolazak. Osim toga je trebalo da dobijamo i 10% od agencije. Ja sam takođe imao pravo i na bonus za radnika na repair setu, jer radim težak posao. Naravno, ništa od toga nisam dobio, kao ni tih 10% od agencije.

Kakav je to zapravo bio posao?

U početku sam radio na liniji. Tamo se radi maksimalnom brzinom, a ja nisam imao živaca za tako nešto. Sama pomisao na to da treba da stojim na jednom mestu 10 sati za mene nije prihvatljiva ni normalna. U pogonu je zapravo bilo prijatno – mogli smo da pijemo vodu, a čak nam je bilo dozvoljeno da prošetamo do automata za vodu, dok u toalet ne možeš ići bez odobrenja lidera koji će te teška srca pustiti i u toalet posle nekih 15 sekundi razmišljanja. Sve se promenilo kad sam uspeo da se prebacim na poziciju na kojoj sam želeo da budem – repair set. Tamo više nisam zavisio od celokupne linije, nego sam radio svoj posao i mogao sam da ga radim kako hoću i koliko dugo hoću. Tu je međutim bilo dizanja velikog tereta, tako da je posao bio fizički teži.

Kako je bilo organizovano radno vreme? Koliko sati dnevno si obično provodio na poslu?

Radilo se šest dana u nedelji i postojale su dve smene – jutarnja i popodnevna. Četiri dana smo radili po deset sati, a dva dana po osam sati. Naravno, pauza nam nije bila plaćena tako da smo zapravo za vreme osmočasovnog radnog vremena provodili devet sati u firmi, a za vreme desetočasovnog radnog vremena jedanaest sati.

Da li si pored posla imao vremena za nekakav društveni život? Kako si provodio slobodno vreme?

Imao sam jako malo slobodnog vremena, pogotovo kada se radila druga smena, nisam imao vremena ni za šta. Međutim, imali smo po par slobodnih dana s vremena na vreme, koje sam hteo maksimalno da iskoristim. Sa kolegama – putovali smo po Slovačkoj i Austriji, pa smo čak i do Švajcarske stigli. Bilo je zanimljivo tražiti nova i dobra andergraund mesta po Bratislavi. Pored toga, u smeštaju je svakog dana bila žurka. Verovatno jedan od razloga zašto su nas prozvali „zla soba 303“. (Smeh.)

Koliko dugo si zapravo bio u Slovačkoj?

Nepuna tri meseca. Kao što sam rekao, bez vize ili pasoša EU ne postoji mogućnost dužeg ostanka.

Kako strani radnici gledaju na to što moraju da rade u ovako kratkim intervalima?

Meni lično zapravo savršeno odgovara takva vrsta posla s tim što sam još i van Srbije neko vreme. Meni je možda i lakše da nađem opet posao u Srbiji kad se vratim. Starijim ljudima verovatno odgovara rad na duže vreme, ako ne mogu da nađu posao u Srbiji, tako da je možda bolje imati ugovor na duže vreme. Mada, ja ne bih potpisivao ugovore na godinu – dve, za mene je to već previše.

Da li srpski radnici imaju nekakvu mogućnost napredovanja u karijeri, na primer do pozicije tim lidera?

Da, zapravo postoji mogućnost napredovanja za srpske radnike. Znam za nekoliko slučajeva, kada se to desilo. Pošto ima dosta srpskih radnika i koordinacija je bolja kada na primer tim lider zna srpski. U suštini, nema tu nekih strogih pravila – poziciju može da zauzme bilo ko od nas ukoliko se pozicija oslobodi.

Da li je jezička barijera predstavljala problem za srpske radnike?

To je zapravo jedan od najvećih problema. Na poslu to i nije veliki problem, jer je većina radnika zapravo iz Srbije, a i neki lideri odlično pričaju srpski. Problemi u stvari nastaju u raznim institucijama i naročito u smeštaju. U nekim situacijama se Slovaci uopšte ne trude da tu jezičku barijeru prevaziđu. U takvim situacijama onda dolazi do problema i nesporazuma, koje za posledicu mogu imati i izbacivanje ljudi iz hostela, što se desilo meni. Ove probleme u komunikaciji rešava policija, što je potpuno nepotrebno. Da smo se razumeli sa zaposlenima u smeštaju, najverovatnije ne bismo bili izbačeni iz istog.

„Prekovremeni rad je zapravo bio obavezan, nismo imali izbora. Ko je hteo da ostane da radi u Slovačkoj, morao je raditi prekovremeno, kao i svake subote.“

Situaciji u hostelima ćemo se još vratiti, ostanimo zasad još malo kod teme rada u fabrici. Da li postoje periodi u godini kada je potražnja radnika veća ili imaš utisak da je potražnja tokom cele godine ista?

Potražnja je manje više ista tokom cele godine jer su agencije stalno aktivne u ponudi posla, ali naravno da postoje sezone. To je uglavnom period oko oktobra, novembra i decembra, kada sam i ja radio. U tom periodu se radi više sati, a i svaka subota je radna.

Da li su postojale neke razlike u podeli rada između slovačkih i stranih radnika?

Što se tiče podele rada, tu nema velikih podela. Radili smo obično na istim pozicijama kao i domaći radnici. A što se tiče prekovremenog rada, bilo je par slučajeva kada sam primetio da nekoliko slovačkih radnika fali. Naravno, ima i takvih koji ostanu. Subotom sam takođe primetio da ima manje Slovaka. Kakogod, mi strani radnici svakako nismo bili u prilici da biramo – 3 izostanka i sledi nam otkaz.

Kako to misliš? Prekovremeni rad bi trebalo da bude na dobrovoljnoj bazi. Da li to znači da si automatski dobio otkaz ako tri puta nisi došao na prekovremeni rad? To znači da je prekovremeni rad zapravo bio obavezan?

Da, prekovremeni rad je zapravo bio obavezan, nismo imali izbora. Ko je hteo da ostane da radi u Slovačkoj, morao je raditi prekovremeno, kao i svake subote.

Spominjao si da ne postoje velike razlike u podeli rada između slovačkih i stranih radnika. Da li su međutim postojale razlike u pristupu nadređenih prema vama? Da li si se sreo sa uvredama, agresivnošću i sličnim ponašanjem od strane nadređenih?

Često sam se sretao sa takvim ponašanjem, ali sa tim su se sretali i slovački radnici ponekad. Nekoliko puta sam zapravo imao rasprave sa nadređenima. Sve je bilo opravdano. Jednostavno neću ništa prećutati. Ne mogu samo klimati glavom dok gledam nepravdu i iživljavanje nadređenih.

Kakva je situacija sa zdravstvenim osiguranjem i sa pristupom zdravstvenoj zaštiti što se tiče stranih radnika?

Ovo je odlično pitanje. O zdravstvenoj zaštiti ću reći samo ovo: jedno jutro oko pola pet smo se spremali za posao. Jedan čovek je morao da požuri da ne bi zakasnio na autobus za posao, pa je trčao. U toj žurbi je naišao na rupu u betonu u koju je upao. Slomio je butnu kost. Šta se s njim desilo? Poslali su ga odmah kući u Srbiju, autobusom. Čovek je putovao osam sati autobusom do Srbije. Mislim da ne treba da kažem više ništa.

Da li si nekada za vreme boravka u Slovačkoj bio bolestan i u nemogućnosti da radiš?

Jednom mi se desilo da sam dobio stomačni virus i stvarno nije bilo šanse da budem u pogonu 9 sati. Njih to nije mnogo zanimalo tako da sam ipak morao da odem do firme da bih uzeo opravdanje za taj dan i da bi se uverili da sam stvarno bolestan. Međutim, to baš i nije pomoglo jer mi se i sa opravdanjem taj izostanak ubrajao u neopravdane.

Da li postoji neki oblik „segregacije“ radnika iz Srbije i slovačkih radnika (u hostelima na primer)? Kakva je situacija izvan posla i hostela (na primer u kupovini ili slično)?

Na poslu se često dešavalo da dosta Srba radi zajedno zbog jezika, tako da je bilo na primer i koordinatora, koji su govorili srpski. Ali inače lično nisam imao iskustva sa tim. U smeštaju je to već drugačije. Slovaci često nisu hteli da budu sa nama tako da smo se mi iz inostranstva uvek držali zajedno.

Da li se radnici iz Srbije često susreću sa predrasudama ili nekim oblikom rasizma?

Da. To je jedan od većih problema i prilično sam siguran da to nije samo moje iskustvo. Najgore je što se to dešava bilo kad i bilo gde – na poslu ili u smeštaju. Sa jedne strane mi, radnici iz Srbije, Rumunije, Ukrajine, a sa druge oni, Slovaci. Slovaci su na nas gledali sa nekom dozom netrpeljivosti. Možda zato što smo im konkurencija, neki drugi razlog u tome ne vidim, osim možda nacionalizma, koji je čista glupost.

Da li si bez obzira na to uspeo da uspostaviš neke bliže kontakte i sa slovačkim kolegama, možda i sa drugim Slovacima?

Uglavnom sam se najviše družio sa ljudima iz Srbije jer smo zajedno radili i bili smešteni zajedno, tako da smo provodili najviše vremena zajedno. Međutim, upoznao sam i mnoge Slovake. I dan danas sam u kontaktu sa dvoje ljudi sa posla, koji su Slovaci.

„To je jedan zatvoren krug: radnici dolaze, rade u lošim uslovima, žale se, ali ne preduzimaju ništa. Uskoro se vrate kući, a umesto njih dolaze novi, koji preživljavaju to isto.“

Da li bi mogao da opišeš neku situaciju u kojoj si se sreo sa predrasudama?

Definitivno najbolji primer za ovo je slovačka policija i njihovo ponašanje prema nama. Jedno jutro su došli u hostel u kom smo bili smešteni i iz nekog razloga su hteli da nas izbace. Sve to je izgledalo kao da su nasumice izabrali jednu sobu na kojoj će da isprazne bes. Pri našem odlasku je jedan od pandura vikao: „Idite odavde i ne vraćajte se, mi vas ovde ne volimo!“

Da li to znači da je ovakav pristup policije bio uobičajen?

Sa neprijatnom situacijom smo se susreli još veče pre našeg izbacivanja. Došla je policija sa psima u potrazi za nekom drogom. Nisu ništa našli, ali to ih nije sprečilo u zastrašivanju i gašenju struje po spratovima. Tukli su svakoga ko se tada zatekao na hodniku. Osim toga, još troje nedužnih ljudi je završilo u stanici, bez razloga.

Kako se tvoj boravak u Slovačkoj završio?

Dobio sam otkaz zbog toga što su mene i moje cimere iz nekog razloga izbacili iz smeštaja.

Šta se dešava u takvim situacijama? Da li otpušten radnik mora da se vrati u Srbiju o sopstvenom trošku?

U našem slučaju je to bilo o sopstvenom trošku. Prvo nam je dato po pedeset evra za put, koje su nam kasnije zapravo odbili od plate. Ja nisam „preživeo“ celo radno vreme prema ugovoru koji se potpisuje na tri meseca. Ko „preživi“ i završi ugovor, kući ide kao što je i došao, organizovanim prevozom. Nekima od najboljih radnika se međutim nudi mogućnost potpisa ugovora na godinu dana. Svi ostali moraju posle tri meseca da napuste Slovačku, a posle toga treba da prođe najmanje isto toliko da bi se radnik vratio u Slovačku na posao.

Da li si se na poslu sreo sa radom sindikata?

Ne.

Da li vidiš neku mogućnost samoorganizovanja radnika iz Srbije za bolje radne uslove?

Mislim da firma spolja sve maskira tako da izgleda kao da ne može bolje. Takođe mislim da je mali broj nas koji bismo uopšte priznali situaciju onakvu kakva jeste i suočili se sa nepravdama koje doživljavamo. To je jedan zatvoren krug: radnici dolaze, rade u lošim uslovima, žale se, ali ne preduzimaju ništa. Uskoro se vrate kući, a umesto njih dolaze novi, koji preživljavaju to isto. Jednostavno, posle puno sati provedenih na poslu, radnih vikenda i prekovremenog rada ljudi nemaju snage ni volje za uključivanjem u takve aktivnosti, uključujući i rad sindikata.

Šta je bilo najbolje, a šta najgore u vezi sa celim iskustvom rada u Slovačkoj?

Najbolje je upoznavanje novih ljudi – iz Slovačke i iz inostranstva sa kojima proživljavaš probleme i muke u vezi sa poslom – zapravo sve to najbolje i najgore. Najgora stvar u celoj priči je ta što su Slovaci, što u firmi, što u smeštaju, bili prepuni predrasuda o nama. Komunikacija sa njima je dakle bila vrlo teška. Čak su neki bili i otvoreni o tome kako misle da smo „zli“ balkanski divljaci. U takvim situacijama sam se osećao kao da treba da opravdam svoje postojanje, što uopšte nije prijatno.

Kada pogledaš na sve, da li misliš da si zaradio dovoljno da možeš da kažeš da ti se boravak u Slovačkoj isplatio?

Ne bih rekao da se ceo boravak isplatio. Mnogo je to sati provedenih na poslu, a i mnogo muke i pored posla. Mislim da takve stvari mnogi ljudi ne bi radili ni za tri puta više para, kamoli za platu koju smo mi dobijali.

Da li bi voleo da se vratiš?

Naravno, ako postoji neka dobra ponuda. Osim što ne bih više ništa prepuštao agencijama, nego bih došao sam.

Šta misliš, kako ljudi iz Srbije koji dolaze ovde da rade doživljavaju Slovačku? Šta bi im preporučio?

Mislim da su pre neko vreme mislili da je to veoma dobra prilika kako da zarade novac i obezbede sebi finih par meseci života nazad u Srbiji. To je nekad možda i bilo tako, ali danas više ne. Mislim da je najveći problem u agencijama koje su krenule sa prevarama i sa uzimanjem velikog novca. Velika većina ljudi je shvatila da očigledno više ne vredi ići u Slovačku. Preporučio bih ljudima da, ako već žele posao u Slovačkoj, odu direktno u firmu da se raspitaju o tome, tako će proći najbolje.

Kako bi po tvom mišljenju trebalo da se promeni pristup „domaćih“ prema „strancima“? U čemu bi trebalo da budu drugačiji?

Najjednostavnije, trebalo bi da otvore um i rašire horizonte. Takođe ne treba suditi čoveku na osnovu njegove nacionalnosti pre nego što ga upoznate kao čoveka. Nacionalnost je laž i ne čini čoveka. Mislim da kada bi svako razmislio na taj način ne bi bilo ovoliko predrasuda. Kada bi svako dozvolio da im pokažem kakav sam čovek, a ne kakav sam „Srbin“, da bismo se jako dobro razumeli. Jer, uostalom, ne razlikujemo se toliko uopšte.

Vrlo rado bismo popričali sa ostalim radnicama i radnicima iz Srbije koji su radili ili i dalje rade u Slovačkoj. Ukoliko imate iskustva sa radom u Slovačkoj i želite da podelite svoja iskustva možete se javiti na: info (ludo A) karmina.red.